novi kadrovi
srpski english

INTERVJU: UROŠ STOJANOVIĆ, reditelj filma Čarlston za Ognjenku (2008)

Objavljeno: 18.8.2010.

Autor: Dimitrije Vojnov

Beauty and the Geeks

Reditelj najskupljeg srpskog filma u istoriji Uroš Stojanović i geek patrijarh Dimitrije Vojnov igraju „1 na 1“ na stranicama „Hupera“, na temu pet omiljenih srpskih filmova i pet filmova koje ćeš morati da pogledaš kada odgledaš „Ognjenku“.
Najbolji srpski filmovi svih vremena

Dimitrijevih pet:

1.„Nož“, Žika Mitrović
Dimitrije: „Nož“ je deo dveju specifičnih tradicija. S jedne strane reč je o retkom predstavniku kriminalističkog filma kod nas. S druge strane reč je o jednom od retkih urbanih filmova koji se bavin demistifikacijom sveta zabave. I ja mislim da ovaj film uspeva na oba polja. Kao krimić, on stoji i dan-danas, rame uz rame sa stranim filmovima svoga doba. A kao film o Beogradu i jugoslovsnekom šoubiznisu onog vremena stoji kao odlična informacija pošto zaista pokušava da pokaže naličje popa u jednom inhibiranim društvu.

Uroš: Vidim već da će se ova lista, polako ali sigurno, pretvoriti u spisak filmova Žike Mitrovića, ali mislim da je dužnost ljudi koji nešto znaju o srpskom filmu da spreče prekrajanje istorije. U literaturi se to vec desilo, počto veliki broj mladih ne voli mnogo da čita knjige, pa mogu da im uvale kao književnika svakoga ko je sedeo u Klubu književnika, a da izbrišu značajne autore. Moram priznati da mi je, kada je reč o „urbanim“ filmovima ovog autora (to „urbani film“ je, inace, izraz koji koriste samo oni koji su do pre nekoliko nedelja cuvali koze na planini), najdrazi „Ubistvo na podmukao i svirep način iz niskih pobuda“.


2.“Most“, Hajrudin Krvavac

Dimitrije: Ovaj film mi je ostao u sećanju još od kad sam bio dete kao opak akcijaš od koga mi se vrtelo u glavi. Sećam se da kada smo ga nedavno reprizirali na DVDu glavni utisak je bio da ne zaostaje za svojim savremenicima sličnog žanra kao što je recimo kultno „Orlovsko gnezdo“ koje ima svoje mesto u pop kulturi do dana današnjeg. Mislim da je Hajrudin Krvavac možda i najdosledniji reditelj akcionog filma u našoj kinematografiji, i da bi sigurno bio svetski klasik da je radio u nekoj većoj kinematografiji.

Uroš: Hajrudin Krvavac je kineski klasik, a posto Kina danas ima jednu od najznačajnijih i najozbiljnijih kinematografija na svetu, pretpostavljam da i njegov uticaj na istoriju filma nije zanemarljiv. To je bilo vreme kada je Košutnjak mogao da postane Holivud Istoka. Danas se na Istoku dešava sve što je u svetskom filmu najbolje, a u Avala filmu nestaje struja svakih nekoliko dana.


3. „Variola Vera“, Goran Marković

Dimitrije: Ovo je jedan od retkih filmova posle koga osetim potrebu da operem ruke. Mislim da je upravo zbog srpskog ambijenta ovaj film, na razmeđi filma katastrofe i horora, nekako jeziviji od stranih filmova na ovu temu. Još ako imamo u vidu da je sve bazirano na istinitom događaju, a da su se čak i metafore iz ovog filma obistinile, mislim da je reč o jednom od naših ključnih filmova.

Uroš: Ja, naravno, obožavam taj film, kao i „Vec Viđeno“. Nažalost, kada su se reditelji češke škole setili da obnove žanrovski film, tradicija je bila odavno prekinuta, svet je iz Jugoslavije očekivao samo socijalne drame, pa je svaki pokušaj da se napravi žanrovski film ostao na nivou ekscesa, i nije uspeo ništa da promeni.


4. „Ljubav i moda“, Ljubomir Radičević

Dimitrije: Ovaj film, gledan iz današnje vizure, izgleda kao da je snimljen na drugoj planeti a ne u Srbiji. Mladi ljudi koji se bave jedriličarstvom odlučuju da zarade novac za letovanje tako što će nastupiti na reviji poznate modne kuće. Ako je Jugoslavija ikada bila fetišizovana na filmu, to je onda bilo ovde a Beograd je zaista u tih sat i po zaličio na swinging’ London. Soundtrack ovog filma je esencija jugoslovenskog popa.

Uroš: Ovaj film je kao „The Girl Can’t Help It“, nastao u zemlji u kojoj, kad kažeš „pop“, svi prvo pomisle na Vladiku Amfilohija. Neprocenjivo.


5. „Bubašinter“, Milan Jelić

Dimitrije: Meni Jelićev „Bubašinter“ stoji kao Almodovar pre Almodovara, i to ne samo zbog elemenata manjinskih seksualnih opredeljenja, homosekusalizma i travestije u porodičnom miljeu, već zbog jednog vizionarskog postupka u kome je niz krajnje neobičnih junaka sa krajnje bizarne margine prikazan kao nešto svakodnevno. Mislim da je ovo jedan od prvih filmova u istoriji koji je uspeo da i pored jako znakovitih osobina junaka bude priča o njihovim karakterima a ne njihovim čudnim osobinama. Almodovar je par decenija kasnije počeo da pravi svoje filmove u kojima su neobična polazišta bila tretirana kao normalna, a samo mi znamo da je Jelić bio prvi.

Uroš: Nažalost, za razliku od Almodovara, Jelić nije bio uporan. Umesto da nastavi da razvija ovaj vrlo specifični stil, on je vrlo brzo prešao na, korektno rezirane, ali prilično sterilne komercijalne filmove. Naravno, „Bubašinter“ je, bar kad je srpski film u pitanju, daleko ispred svog, a i našeg, vremena.


Uroševih pet:

1.Brat Doktora Homera, Žika Mitrović

Uroš: Evo, za promenu, još jednog filma Žike Mitrovića. Vrlo mi je teško da pišem o ovom filmu. „Brat Doktora Homera“ je, jednom rečju, savršen. Ovo je film koji bi Sem Pekinpo snimio na Kosovu.

Dimitrije: Opus Žike Mitrovića kao i srpska epska poezija ima svoj kosovski ciklus. „Brat doktora Homera“ je vrhunac njegovog vestern opusa smeštenog na posleratno Kosovo na kome ova, po mnogo čemu imaginarna teritorija dobija svosjtva imaginarnog Divljeg Zapada. U ovom filmu je sjajnu, poptpuno anti-vestern epizodu ostvario Ljuba Tadić u ulozi negativca Đakona.


2.Zenica, Jovan Živanović i Miloš Stefanović

Uroš: Ovaj film je najbolji dokaz da tema i okvir u koji je priča smeštena nisu ono sto film čini musavim djubretom. Priča o problemima inženjera u fabričkom krugu u sred bosanske vukojebine, i danas pleni snažnim likovima, izuzetnom likovnošću i atmosferom koja priziva u sećanje najlepše momente iz filmova Džona Forda. Dvoumio sam se izmedju ovog filma i filma „Uzrok smrti ne pominjati“ Joce Živanovića, ali je „Uzrok smrti“ diskvalifikovan zato sto u njemu igra Olivera Katarina, a to je, ipak, nepravedna prednost.

Dimitrije: Joca Živanović u svom opusu ima diptih o radnicima, „Zenicu“ i „Te noći“, s tim što je „Zenica“ fordovski film sa jasnim mačo linijama, klasnim sukobom između inženjera i šmizle koji se ipak vole, dok je „Te noći!“ više hoksovski film, koji vrca od jasnog homoerotizma koji vlada u ovom muškom kolektivu i gde je žena samo stranac sa kojim treba pronaći zajednički jezik. U tom smislu „Zenica“ je jasniji a „Te noći“ intrigantniji deo tog diptiha koji po meni predstavlja i vrhunac Živanovićeve karijere.


3. Bilo koji film Vladimira Pogacica

Uroš: Od raspada bivse Jugoslavije, strucnjaci i „strucnjaci“ novih drzavica, besomucno su pokusavali da prekroje istoriju filma, dokazujuci da jugoslovenski film nikada nije ni postojao, i izmisljajuci svoje nove lokalne istorijice. U tom prekrajanju, svima je bilo najlakse da preskoce i izostave Vladimira Pogacica, jednog od najvecih, ako ne i najveceg autora na ovim prostorima. Iz politickih, nacionalnih i estetskih razloga, Pogacic se nikako ne uklapa ni u jednu od tih novih istorija. Ali, ovaj prefinjeni autor je iza sebe ostavio delo koje ni malo ne zaostaje za najvecim rediteljima svog vremena. „Pukotina raja“, „Sam“, „Veliki i mali“, „Anikina vremena“, „Subotom uvece“ – svaki od ovih filmova podjednako zasluzuje da se nadje na ovoj listi.

Dimitrije: Pogačić je vrhunski reditelj, rafiniran, suptilan i njegov rad je ostao zaboravljen zato što kada je došao novi talas i zbrisao sve veterane, njegovi filmovi nisu sami po sebi bili toliko nametljivi da se sami izbore za svoje mesto. Inače, Vladimir Pogačić je bio i jedan od najčuvenijih upravnika beogradske Kinoteke.


4. Budjenje iz mrtvih – Milos Radivojevic

Uroš: Prilicno je veliki blam za generacije i generacije srpskih reditelja to sto najhrabriji i najbezobrazniji mladi autor u zemlji ima 69 godina. Maestralno „Budjenje iz mrtvih“ bi bilo klasik kad god da je nastalo, ali cinjenica da je ovakav film snimljen u najgorim godinama za srpsku kinematografiju, cini ga jos vrednijim.

Dimitrije: Miša Radivojević je pravi primer kako jedan iskusan autor i pedagog treba da se ponaša. Našao je načine da napravi svoju zasebnu kinematografiju, finansijski ne ugrožava mlade, svoje studente a svojim filmovima im uvek iznova pokazuje kako biti vitalan i hrabar.


5.Sejtanov ratnik, Stevan Filipovic

Uroš: Sasvim je moguce da srpski film nema nikakvu buducnost, ali ako je, ipak, ima, ovo je prvi film te buducnosti.

Dimitrije: Ja sam poznati afirmator ovog filma i zaista smatram da će se vreme u našoj kinematografiji meriti do i od „Šejtanovog ratnika“. Ne samo da su ga Stevan Filipović i ekipa snimili apsolutno sami čime su razbili hegemoniju srpskih filmskih oligarha nego su u ovom filmu prevazišli apsolutno sve tabuizirane teme za koje se verovalo da našem filmu ne mogu da se prikažu. Ne samo da su uspeli da dobace do omladinskog fentezija, nego je „Šejtan“ postao i omiljen i rado gledan film.


„Čarlston za Ognjenku“, dopunska nastava
Filmovi koji idu kao pratnja uz gledanje „Čarlstona za Ognjenku“.


1.„Dve mule za sestru Saru“, Don Siegel
Dimitrije: Nije zbog magaraca, nego zbog hemije među likovima na ovom putovanju. Odnos koji imaju Ognjenka i Mala Boginja me jako podseća na odnos koji imaju Clint Eastwood i Shirley Maclaine u „Dve mule“. Ta jedna neprestana prijatna zategnutost odnosa u koje proističu i komika i emocija postoje u oba filma.

Uroš: Ne znam da li je to slucajno, ali prica o nastanku ovog filma veoma podseca na to kako sam se ja osecao spremajuci „Ognjenku“. Budd Boetticher, reditelj kultnih vesterna “Tall T“, „Ride Lonesome“ i „Comanche Station“, odlucio je da svrati na mesec, dva do Meksika, i snimi, za svoju dusu, dokumentarac o jednom cuvenom toreadoru. Ostao je tamo pet godina, zena ga je ostavila, prijatelji su digli ruke od njega, a zaglavio je i u zatvoru. Kad se konacno vratio u Holivud, napisavsi scenario za „Dve mule za sestru Saru“, svi su ga tretirali kao ludaka, i sva vrata su mu bila zatvorena. Film je, na kraju, rezirao Don Siegel, a Budd Boetticher je zauvek propao.


2. „Čudesna sudbina Amelije Pulen“, Jean-Pierre Jeunet
Dimitrije: Ti znaš da ja baš i ne volim ovaj film. Kusta je na Kustendorfu sahranio četvrti „Umri muški“ a pustio „Ameliju“ a ja bih lično verovatno uradio suprotno. Međutim, ono što jeste činjenica je da u ovom filmu imamo vrlo neobičan spoj tehničke usavršenosti sa jednom vrlo jednostavnom pričom, što mislim da si i ti uradio u svom filmu.

Uroš: Ovaj film je izuzetno znacajan, zato sto je to, posle mnogo godina, jedini svetski bioskopski hit koji dolazi iz Evrope. Dugogodisnje forsiranje instant festivalskog djubreta koje nikoga ne zanima, ucinilo je da zemlja Cluzota, Melvillea, Truffauta i Bessona bude gotovo izbrisana sa filmske mape sveta. „Amelija“ je vratila na tu mapu, i dala je evropskom filmu jos jednu sansu.


3. „Nevinost bez zaštite“, Dragoljub Aleksić

Dimitrije: Dragoljub Aleksić je jedan od glavnih junaka „Čarlstona za Ognjenku“. U ovoj maštovitoj priči pojavljuje se istorijska ličnost, čovek od čelika koji ne samo da je bio akrobata i kaskader već i filmski reditelj. On je u sred nemačke okupacije snimio film „Nevinost bez zaštite“ koji je na blagajnama potukao sve rekorde i sve blokbastere koje je pravila nacistička propaganda. Srpski bioskop je tada bio u nevolji, kao i sada. „Ognjenka“ ima sličnu funkciju kao „Nevinost“ u ono vreme.

Uroš: Hvala na tom poredjenju, ali, ja definitivno nisam covek od celika. Danas srpski film nikoga ne zanima, reklama nam je nepostojeca, i sumnjam da nam se smese rekordi u gledanosti, nacisticka propaganda se preselila na televiziju, ali, ono sto nam je zajednicko sa Dragoljubom Aleksicem je sklonost ka udaranju glavom u goli beton.


4. Maria Candelaria, Emilio ’El Indio’ Fernandez

Uroš: Posto sam danas pokusao da glumim filmskog kriticara, red je da zavrsim filmom coveka koji je upucao filmskog kriticara u muda. Emilio Fernandez, danasnjoj publici najpoznatiji kao General Mapace iz „Divlje horde“, najlepsim crno – belim slikama u istoriji filma, licno je izmislio mitski Meksiko koji je postao deo kolektivne podsvesti, u vreme kada je pravi Meksiko izgledao kao Novi Beograd.

Dimitrije: „El Indio“ je čovek-mit, po kome je navodno Cedric Gibbons oblikovao statuetu „oskara“. Zahvaljujući njegovom radu se najburnija ljubavne priče vezuju za Latinsku Ameriku. Paradoksalno, Meksiko sam po sebi je prilično moderno mesto. Toliko moderna da se Amerika budućnosti u filmu „Totalni opoziv“ snimala u Meksiko Sitiju jer je tamo bila najbrutalnija moderna arhitektura. Nikada to ne bi pomislili...


5. Jednog lepog, lepog dana, Paolo Magelli (TV film)

Uroš: Urbana legenda kaze da se, u kafani „Sansa“, u cetiri ujutro, Paolo Madjeli kladio s Danilom Kisom da ce do deset sati istog jutra napisati scenario za film. To se i dogodilo, i rezultat je jedan od najludjih i najuzbudljivijih poduhvata u istoriji nase televizije. Ovo je bio jedini izlet u svet pokretnih slika velikog pozorisnog reditelja, ali trag koji je on ostavio u srpskom pozoristu je toliko veliki da su bile potrebne decenije gluposti da se on izbrise.

Dimitije: Nisam gledao ovaj TV film. Međutim, Magelli stoji kao jedno od poslednjih velikih imena jugoslovenskog teatra koji uprkos svom veteranskom statusu ima veću energiju od mnogih mladića. Zato me i ne čudi što si mu dao vrlo upečatljivu ulogu u „Čarlstonu“ čiji je kuriozitet bio u tome da su tokom dugih priprema snimanja svi kojima si je ranije poveravao umirali. Sva sreća, Paolo je živ i zdrav, i za svaki slučaj si ga učinio besmrtnim u svom filmu.


Objavljeno u februarskom broju magazina HUPER. Zahvaljujemo urednicima na dozvoli da objavimo ovaj intervju.

popboks
doba nevinosti
kinoteka
filmski centar srbije
Činč
filmska banka
filmska banka
filmske radosti
male novine

2007 - 2017 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve