O KNJIZI DEJANA OGNJANOVIĆA "U BRDIMA, HORORI: SRPSKI FILM STRAVE"
Objavljeno: 4.1.2008.
Autor: Aleksandar Novaković
Od „Leptirice“ do „Šejtana“-
U brdima, horori: srpski film strave, Dejan Ognajnović, Niški kulturni centar, Niš 2007
Ako bilo kom ljubitelju „ozbiljne“ i „ prave“ umetnosti spomenete horor na filmu prva asocijacija će biti pežorativna, usmislu psihopata u ženskim haljinama koji komadaju prsate plavuše. To naravno ništa ne govori o hororu naročito o majstorima ovog žanra ali govori puno o nepoznavanju horora te implementiranosti istog u film od njegovih samih početaka (setimo se „Praškog studenta“ i „Nosferatua“) kao i uglednih reditelja koji su ili snimali horore ili su obilato koristili elemente ovog žanra pa spomenimo ovde neke od njih: Hičkoka, Kronenberga, Linča, Karpentera, Kjubrika, Arđenta a kod nas Kadijevića, Markovića, Gilića ili Šijana. Pametnome dosta. Dejanu Ognjanoviću, autoru brojnih studija na temu horora objavljenih kako u zemlji tako i inostranstvu, knjige „Faustovski ekran:đavo na filmu“ (Istok-Zapad, Zaječar, 2006) te snažnog, dijaboličkog romana „Naživo“( Prosveta, Niš, 2003) pripao je itekako zasluženi zadatak da napravi presek istorije srpskog horora od famozne „Leptirice“ Đorđa Kadijevića 1973.godine do „Šejtanovog ratnika“ Stevana Filipovića 2006. godine.
Za sve u svemu skroman (ali ne i beznačajan) spisak srpskih horora Ognjanović u istorijsko-sociološkom uvodu daje vispreno objašnjenje: za razliku od severnjačke (čitaj: anglosaksonske, germanske) tradicije koja je srođena sa natprirodnim vedri slovenski/mediteranski srpski duh nije sposoban da ga prihvati jer previše racionališe i sve okreće na dosetku i pošalicu. Doduše, taj vedri srpski duh je „malčice“ pritisnut hororom u kojem vekovima živi pa je tim manje sposoban za preko potrebnu distancu koju ima, recimo, američki gledalac. Komunistička ideologija, okrenuta protiv svega što zadire u onostrano je takođe obeležila bolne porođajne muke horora koji je često u ovoj zemlji „uvijan u oblande“ kako u one „Priča tajanstva i mašte“ (serijal dramskog programa TV Beograd s početka sedamdesetih prošlog veka) tako i angažovanog filma katastrofe (Variola vera), parodije (Davitelj protiv davitelja) ili rebusoidnog melanža sa slabim ishodom ( Pun Mesec nad Beogradom, Krojačeva tajna) a neretko su autori pravili duhovite otklone da ne bi bilo „previše crno“.
U svom analitičkom pristupu, dajući osnovne podatke o svakom filmu (ekipa, zaplet, kritika te podaci o scenariju, literarnom predlošku) Ognjanović se ne postavlja pristrasno kao zagriženi purista žanra već se trudi da ukaže na dobre i loše strane samih ostvarenja koja su se do sada pojavila i ukaže na pravce u kojima se dalje može ići. Jer, postoji nešto što je prepoznatljivo naše (pored žanrovskih mutanata) a to je mitologija Slovena (i ne samo njih) koja ima veliki horor-potencijal. Ne treba zaboraviti ni brojne istorijske događaje koji su u sebi imali mnogo od ovog žanra. Da je priča o srpskom hororu daleko od gotove potvrđuju i intervjui sa Đorđem Kadijevićem, Dejanom Zečevićem i Dimitrijem Vojnovim koji predstavljaju poseban bonus za čitaoca i savršeno se uklapaju u knjigu ne samo zbog činjenice da imamo prikazane pristupe i stavove reditelja dveju generacija i kritičara/scenariste Vojnova već i zbog toga što se ono o čemu govore odlično dopunjava središnji deo knjige a o čemu govore... Videćete kad vam knjiga padne šaka.
Početak dvadesetog veka je zatekao Srbiju, kulturno, ekonomski i politički potpuno nespremnu. Nije bilo „podvlačenja crte“, osvrtanja na devetnaesti vek koji je, baš zbog toga, iako okončan nastavio da „vampiruje“ u dvadesetom veku. Zdravorazumska kritika ako se izuzmu retki časni pojedinci, nije ni postojala i ta greška je imala ishod koji tuče (ili barem bije mrtvu trku) sa svim kataklizmičnim vizijama Barkera ili Lavkrafta. U dvadeset i prvom veku, na sreću, sve jače se čuju oni koji mogu, mirno i sa distance da sagledaju ono što je bilo za nama i glas Dejana Ognjanovića je jedan od njih. Jeste, Ognjanović govori o tami ali ta tama ima (u većini slučajeva) svoj poseban, kvalitetan sjaj i ontološki razlog svog postojanja za razliku od „nebitka“, crne tmuše srpskog blokbastera „Zone Zamfirove“.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč