INTERVJU: ŽIVORAD - ŽIKA MITROVIĆ
Objavljeno: 18.8.2010.
Autor: Saša Radojević
Tvorac kosovskog vesterna
Ovogodišnji dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“ za životno delo je veteran srpskog filma Žika Mitrović. Ovaj klasik domaće kinematografije režirao je više od dvadeset filmova od kojih su neki - poput „Ešalon doktora M“, „Kapetana Lešija“, „Marša na Drinu“ i „Užičke republike“ postali nezaobilazni deo gledalačkog iskustva brojnih generacija u našoj zemlji.
Dosta filmova ste snimili na Kosovu. Kakvo je vaše viđenje tog uvek trusnog područja?
- Na Kosovo sam došao da snimam dokumentarni film još 1946. godine. Tada je Priština bila kasaba. Apsolutno je bila neprohodna za običnog pešaka zbog silnog blata na ulicama. Imala je probleme kao i svaka druga mala prenaseljena sredina, ali su nacionalni odnosi, naravno, bili dobri zato što je bio veliki pritisak vlasti. Komunistička partija nije dozvoljavala da se nijedna reč progovori bez njene kontrole. Stvari su pod takvim državnim uslovima donekle mogle da opstanu. I tako je i bilo - donekle su opstale. Ni do danas nije došlo do pravog razumevanja događaja na Kosovu. Bojim se da naše društvo nema pravi način da nešto sagleda, a kamoli da kontroliše. Da li iko razume šta se tamo zaista događa, ko stoji iza tih događaja, zašto su se posvađali dobri prijatelji koji su nekada delili dobro i zlo?
Šta vas je privuklo Kosovu?
- Proučavajući istoriju i običaje Kosova, shvatio sam da tamo postoje teme koje mogu mene da interesuju. To se sve odigravalo paralelno sa jednim zbivanjem u našoj kinematografiji koja je bila opterećena propagandnim viđenjem stvari. Naši agitpropi komunističke partije nisu dozvoljavali da se mrdne sa linije koja je značila afirmaciju režima, afirmaciju politike, afirmaciju bratstva i jedinstva. Takvi su nam i bili filmovi. Stalno se nešto afirmisalo, stalno se nešto prikazivalo u znaku ljudi više vrednosti. Tako da sam odlučio da tu stvar malo pojednostavim i učinim pristupačnijom. Počeo sam da radim filmove akcionog karaktera.
Da li ste vi sami želeli da se bavite tim regionom ili je to bio zahtev producenata?
- Uvek sam. Na neki način sam izmislio tu tematsku fakturu. Sam sam to pronašao i elaborirao. Kad bih sutra mogao da radim, opet bih odabrao to područje, naravno drugačije gledajući na situaciju, na stvarnost, na ljude, na probleme.
Da li je to zbog privlačnosti ambijenta, sudara starog i novog?
- Sigurno. Gledano iz ondašnje, pa i sadašnje perspektive, to je jedna vrsta egzotičnog štimunga, jer su to bili drugačiji ljudi, drugačije navike, drugačiji jezik, drugačija muzika. Po nekoliko meseci bismo snimali po tim selima i nismo mogli da vidimo nijedno žensko lice, što je, naravno, ukazivalo na veliki sukob starog i novog. Pošto su žene tada bile nepismene, jedino su dečaci od desetak godina bili puštani u te kuće da bi mogli im drže analfabetske kurseve. Sukob starog i novog nisam uzimao kao glavnu temu, ali to je uvek bilo u potekstu kada bih tematizovao sukob partizanskih jedinica i bandi koje su harale okolo i koje je bilo vrlo teško istrebiti. To je neizbežno proizvelo poređenje sa vesternom.
Da li ste zadržali kontakte sa svojim saradnicima sa Kosova?
- Sa svojim kolegama, sa glumcima i ostalim saradnicima sa Kosova razvio sam pravo kolegijalno i profesionalno prijateljstvo, jer smo se zbližili na projektima koji su nas zajednički interesovali. Kad su došle ove nove generacije, politički i socijalni udari, nijedan od tih glumaca i saradnika, kojima sam mnogo pomogao u svoje vreme, nije se setio da mi se javi. Naprotiv. Kada sam ja njih zvao, a zvao sam mnogo puta, obično sam od njihovih ukućana čuo da one koje tražim nisu kod kuće i da ne znaju kad će da se vrate.
Vaš film „Užička republika“ ima razmere partizanske epopeje. Šta je uzrokovalo da se posle tog vrhunca nađete u drugom planu?
- U jednom trenutku sam video da ne mogu više da prikazujem stvari na isti način, bez obzira na to da li je reč o akciji na Kosovu ili o akciji kriminalaca i švercera u Beogradu. Znači, trebalo je pronaći nešto novo i to je usporilo moj produkcijiski tempo i možda me pomerilo prema nekim temama koje nisu bile dovoljno elaborirane sa moje strane. Tako da se nisam dovoljno efikasno uključio u te promene. Tražio sam, i sada tražim, neke nove vidove stvaralačkog pristupa i ono što me sada fascinira su nove tehnologije. Pripremio sam jedan scenario, čak i u ovim godinama ne bih se plašio da probam da radim sa novim tehnologijama.
Dosta se bavili kriminalističkim filmom. Da li je za mali broj filmova tog žanra kod nas kriv nedostatak kvalitetne literarne osnove?
- Ta literarna osnova zaista nije razvijena kod nas, ali zato imamo dobre strane kriminalističke filmove, pre svega američke. Odatle može mnogo toga da se nauči. Ono što je za diskusiju jeste pokušaj da se ideologizuju pristupi obaveštajnih službi u svetu. Recimo, u američkim filmovima se olako daje pravo Amerikancu da dođe u neku drugu zemlju i ubije nekog. Oni kao da imaju neki „kart blanš“ za ubijanje, dovoljno je da nekome od njih proradi savest i on može da se sveti. Odakle njima to pravo da dele pravdu po celom svetu? Kod nas je jako lako doći do rekvizita i tehnologije potrebne za kriminalistički film, ali je glavni problem šta hoće da se kaže tim filmovima.
2007 - 2012 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve