INTERVJU VLADIMIRA CRNJANSKOG SA ŽIKOM MITROVIĆEM
Objavljeno: 14.11.2007.
Autor: Vladimir Crnjanski
ŽIVORAD ŽIKA MITROVIĆ, FILMSKI REDITELJ I SCENARISTA
Film je uvek kvario omladinu
Moji filmovi o partizanima nazivani su vesternima, a meni je bilo najvažnije da je publika zadovoljavala neke svoje potrebe: ono što je viđala u američkom filmu, sada je mogla da vidi u domaćem, na svom jeziku, s našim glumcima, u domaćem ambijentu – reditelj „Marša na Drinu” i dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka”.
Pripadnik je prve generacije jugoslovenskih sineasta posle Drugog svetskog rata. Filmom se profesionalno bavi od 1946. i jedan je od najproduktivnijih domaćih reditelja i scenarista (dvadeset filmova do 1986). Prvi dugometražni igrani film: “Ešalon doktora M” snimio je 1955, a o napadu kosovskih balista na partizanski transport ranjenika. Pored ostalih, Živorad Žika Mitrović (1921) je snimo filmove: “Kapetan Leši”, “Mis Ston”, “Signali nad gradom”, “Ubistvo na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda”, “Marš na Drinu” (Velika srebrna arena za film i Zlatna arena za režiju 1964), “Užička republika”(Velika srebrna arena), “Timočka buna”... Ispočetka je snimao informativne i dokumentarne filmove, a oprobao se i u spektaklima, akcionom i kriminalističkom žanru.
Nedavno je, na 11. filmskom festivalu na Paliću dobio nagradu “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos domaćem filmu. Narušenog zdravlja ali bistrih misli, Mitrović se rado priseća vremena u kojem je radio i koje mu je bilo naklonjeno. Za početak, o onome što je na, i oko filma video, kaže:
- U tom poslu je jedna trećina onih koji to stvarno talentom zaslužuju, drugoj pripadaju oni kojima je to posao kao bilo koji drugi, dok treća trećina otpada na one koji su na film došli samo zbog provoda svih vrsta. Zato smo jednog jutra na Paliću razgovor ipočeli pitanjem: šta je njega privuklo filmu? - Film je za mene oduvek bio najprivlačnija zabava. Zabava bez kraja. Što god si naumio da gledaš: bilo akciju, istorijski spektakl ili komediju, to si mogao da nađeš u filmu. Pošto sam još kao gimnazijalac, davnih tridesetih, imao mogućnost da crtam stripove, od honorara sam mogao da gledam skoro svaki film koji je stigao u Beograd. Puno sam i čitao stripove. Neko vreme mi je najprivlačniji bio “Princ Valijant” Hala Fostera, zato što je imao dosta ozbiljan kvaziistorijski tekst, a imao je i crtež kojem smo se svi divili. Bio je tu i Aleks Rejmond sa “Flašom Gordonom” koji je takođe plenio pažnju, pa prvi humoristički strip “Tri ugursuza”. Za ono vreme je to bilo tako spontano i osvežavajuće. I danas volim da vidim te stripove.Kako su tada starije generacije gledale na film i strip?- U ono vreme je opšte uverenje starijih generacija bilo da film kvari omladinu. Recimo, ko se oda kriminalu to je, kao, zbog filma, kao što se danas kaže da se neko odao drogi zbog filma, a i za nasilje je bio kriv film. U vreme gimnazijskih dana, od honorara koje sam dobijao za crtanje stripova, plaćao sam i profesorku engleskog jezika. Što zbog američkih filmova, što zbog američkih filmskih časopisa koje sam naručivao i čitao: “Sinematografi”, “Holivud riport” i, već sam zaboravio kako su se zvali. Tada sam, još onako omladinski nezrelo, dve stvari prokužio: prvo, da iza svega stoji lova, da je film veliki biznis i drugo, da bez velike reklame, ili kako se danas kaže marketinga, nema uspeha.
Filmsku profesionalnu karijeru ste započeli neposredno posle Drugog svetskog rata. Kako ste se s tim mladalačkim stavovima i interesovanjima uklopili u novo vreme i nove društvene vrednosti koje je doneo komunizam?
- Taj prelaz sam doživeo prilično spontano. Tamo negde 1946. sam jednostavno otišao kod Aleksandra Vuča koji je bio zadužen za kinematografiju Jugoslavije i rekao mu da bih hteo da radim na filmu. A on će: ti to tako, s neba pa u rebra, a znaš li ti uopšte šte je film? Počeo sam da mu citiram neke stvari o filmovima koje sam gledao i pomenem mu da pratim i te filmske časopise. Izvadio sam ih iz tašne da bih ga uverio da ih zaista čitam. Tog trenutka je tamo nekom sekretarijatu napisao dopis da me prime i tako sam 1946. iz cuga dobio da radim prvi dugometražni dokumentarni film o vojsci. Naravno, pokušao sam da to ne bude baš reporterski, žurnalski.
Dobri i loši momci „crnog talasa”
Kao tada etablirani filmski radnik, kako ste gledali na autore crnog talasa koji su se pojavili na marginama jugoslovenskog filma a u njemu ostavili najznačajniji trag?
– Tada su se neke stvari dešavale paralelno. Francuzi su počeli sa Godarom i još nekolicinom reditelja. Stvorili su novi estetski i idejni pristup filmu. Izazvali su burnu reakciju u čitavom svetu, pa i kod nas. Ja, kao i mnogi moji prijatelji, nisam razumeo šta oni hoće. Pažljivo smo to gledali i naš je utisak bio, voleli mi to ili ne, da će od toga nešto biti. Oni će proširiti pre svega granice opažanja stvarnosti, kritičnosti, i izaći u suret potrebi da se predstavi realnost koja više nije uglancana, koja pokazuje drugu, realniju, crnu stranu života. Dakle, pojavljuju se ti novi mladi ljudi, mada neki to već i nisu bili, i počinju da rade drugačije. Oni su sebe naziivali “novi talas” a politbiro ih je nazvao “crni talas”. Bilo je tu i pomodnog, bez umetničke vrednosti, a bilo je i onih koji su pravi stvaraoci, talentovani ljudi koji su kasnije dali najvažniji doprinos našoj kinematografiji.
Kako su izgledali ti prvi dani posleratne jugoslovenske kinematografije?
- Tada su svi radili dve stvari: snimali smo razne dočeke, parade i sletove. Od toga su se pravile “Filmske novosti”. Druga stvar bili su kratki dokumentarni filmovi. Tada sam snimio dokumentarac “Nova zemlja” o dolasku izbeglica, njihov izlazak iz voza... Snimio sam ih puno, a sve vreme sam bušio i vrteo kako da snimim dugometražni igrani film. Bila je to dobra škola. Dokumentarci su me najviše zanimali zato što su snimani u eksterijeru. Mogao sam da vidim kako se radi s reflektorima, kako se pokreće i namešta kamera, kako se organizuje ekipa...
Kritičari i istoričari domaćeg filma vas smatraju rodonačelnikom “partizanskog vesterna”. Kako na to gledate?
– Kod nas je pitanje terminologije uvek bilo problematično. Moji filmovi o partizanima nazivani su vesternima i ja tu ne mogu ništa. Meni je bilo najvažnije da je publika zadovoljavala neke potrebe: ono što je viđala u američkom filmu, sada je mogla da vidi u domaćem, na svom jesziku, s našim glumcima, u domaćem ambijentu.
Da li ste sami došli do toga ili je to bila ideja, zahtev, ili čak diktat tadašnjih politkulturnih faktora?
– Čitajući strane časopise, shvatio sam da film ne može da se napravi bez scenarija, a režiser, manje više. Tako sam počeo da ih pišem i prezentiram nadležnima. U Srbiji je postojalo takozvano minstarstvo za kulturu s Tasom Mladenovićem na čelu, koje je imalo odeljenje za scenario, gde se određivalo šta može a šte ne. Desetak mojih scenarija je odbijeno. Bilo je to vreme političkog ubeđivanja i vaspitavanja, što je vodio agitprop Centralnog komiteta koji je svuda imao pipke: u kulturi, novinarstvu... Tražili su da se prikaže kako je zemlja slobodna, kako se razvija i kako je narod srećan i zadovoljan, da je klasna borba radnom narodu obezbedila mogućnost velikog prosperiteta, što je meni bilo dosadno. A kada je tako bilo meni, znao sam da će i publika tako da reaguje. Te filmove niko nije gledao. Zato sam rešio da radim na svoj način i prvi takav film je bio “Ešalon doktora M”. Rađen je akciono, ali to nije bio nikakav vestern. Kada je počeo da se prikazuje, u pojedinim gradovima su ljudi razvaljivali vrata da uđu. Dešavao se veliki preokret i moje kolege su shvatile da tako treba raditi, ali neki od njih to nisu umeli ili su bili indoktrinirani. Nadležni društveni i politički faktori, koji su najpre bili protiv toga, govorili su da je to laka zabava, ali posle mog drugog, trećeg filma, shvatili su da možda i od toga može da bude neke političke koristi i od tada su me tolerisali. I ispočetka vrlo oštra kritika počela je da me hvali. I domaći festivali, hteli ili ne, počeli su da mi daju nagrade.
Koji film iz vašeg opusa vam je posebno drag ili po nečemu značajan?
– Posebno mi je drag “Marš na Drinu” zato što je uglavnom baziran na priči moga oca koji je učestvovao u tim bitkama 1914. Film je i video, pa sam ga pitao da li je zadovoljan. Rekao mi je: ma ’ajde, šte ste, bre, uglancali te vojnike, nismo ni opanke imali, nosili smo gunjeve; kako je proglašena mobilizacija, sve smo ostavili kod kuće, uzeli puške i pravo na front. A ja mu kažem: ali ovako je lepše da se gleda, i nekako se i sam sa tim složio. U to vreme sam već imao određenu reputaciju, i vlast i agitprop su imali poverenja u mene. Mislili su: pusti ga da radi, ne može da napravi nikakvu grešku. Greške nije ni bilo, jedinio su razni faktori iz drugih republika tvrdili da je to srbovanje, nacionalizam itd. Tada su se ovi naši uplašili i hteli da zabrane film, koji je u međuvremenu u Puli dobio sve moguće nagrade, kao i nagradu publike: 12.000 gledalaca u pulskoj areni, uglavnom Hrvata!
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč