INTERVJU SA JOVANOM TODOROVIĆEM, REDITELJEM FILMA BEOGRADSKI FANTOM (2009)
Objavljeno: 22.3.2009.
Autor: Dimitrije Vojnov
Kako se približava premijera filma BEOGRADSKI FANTOM, tako ćemo se i mi pripremati polako za taj događaj.
Odavno nismo imali priliku da gledamo film u kome se priča istinita priča, rekonstruiše jedna nedavna a opet tako daleka epoha, snimaju scene automobilskih potera i predstavlja jedan od najvećih urbanih mitova u našoj istoriji.
Ako imamo u vidu da se BEOGRADSKI FANTOM dešava u epohi kada su snimani možda i najbolji filmovi u istoriji ove forme, a neke od njih su ne samo obeležile automobilske potere (FRENCH CONNECTION) nego i sami automobili, nesumnjivo se radi o projektu koji zaslužuje detaljnu analizu.
Uostalom, ne samo što je Beogradski Fantom vozio često snimani Porsche 911, omiljeno vozilo mnogih filmskih junaka, nego ga je i policajac Fanđu jurio u Fordu Granadi, omiljenom vozilu britanskih policajaca iz serija SWEENEY i PROFESSIONALS.
Jesi li u privatnom životu vozač? Ako jesi, kakve su ti vozačke navike? Koji ti je omiljeni model automobila?
Jesam. Jako volim da vozim. Meditiram u pokretu. Volim da vozim duge trase, uglavnom noću… U tome uživam. Volim i brzo da vozim, koncentrisano i sigurno. Vezujem se obavezno i to mi dočarava utisak reli vozača. Kao mali sam slao prijave za učestvovanje u poznatoj trci Camel Trophy. Uglavnom je to bilo da bi dobio plakat i neke nalepnice koje su slali. Morao sam da slažem svoje godište. Ne poznajem dovoljno mehaniku automobila, ali smatram da sam jako dobar i savestan vozač. Ovih dana mi se dopada Mitsubishi Evolution, ali volim i džipove… Land Rover Defender, Cherooke, pogon na sva 4 točka.
Kako si se uopšte upustio u snimanje filma o automobilskim poterama kada su te scene već decenijama smatrane kao bauk u našoj kinematografiji?
Upustio sam se u snimanje filma o Fantomu prevashodno zbog priče. Mene privlače priče o ljudima, o posebnim ljudima koji su svojim životima pokazivali šta znači biti Slobodan – živeti u skladu sa sopstvenim željama, principima i snovima i pritom ne praveći štetu drugima. U slučaju Fantoma ovo je sve na jednoj vrlo tankoj granici. Snimanje potera je bila nužnost ove priče I njima sam pristupio bez nekog velikog predznanja, kako o snimanju potera tako i o tome šta znači snimati potere u Srbiji. Ono što sam otkrio a što je vrlo logičan zaključak je to da kada snimate potere snimite jako malo materijala po snimajućem danu. Svaki pa i najkraći kadar zahteva veliku pripremu i rediteljski i produkciono. U snimanju dijaloške scene vrlo brzo imate scenu od dva minuta dok u poteri takva scena može da se snima i desetak dana, pogotovo kada imate samo jednu kameru, malu ekipu itd. Mi na primer nismo imali automobile dublere pa tako i nismo mogli da prevrćemo i uništavamo automobile tek tako.
Jesi li nailazio na puno prepreka u svojim pokušajima da ubediš ljude da je uopšte moguće snimiti takav film?
Nije bilo puno prepreka u tome. Mislim da imate prepreku pokušavajući da ubedite ljude da snime bilo kakav film u Srbiji a pogotovo ovakav. Tu je najveću ulogu imala strast i nepobitna želja Bogadana Petkovića i mene da snimimo ovaj film koja je saradnicima ulivala sigurnost i pružala im motivaciju da učestvuju u ovom projektu.
Koliko su naše ekipe osposobljene za snimanje ovako tehnički kompleksnog filma i koliko je samo snimanje bilo neka vrsta filmske škole za njene članove?
Za mene je svako snimanje filmska škola. Ovo snimanje je sigurno bila najveća škola za mene. Prvo zato što je to moj prvi dugometražni bioskopski film, drugo zbog kompleksnosti strukture (igrano-dokumentarna struktura) i treće zbog raznovrsnosti scena (potere, dijalozi, intervjui) i njihovog međusobnog uticaja u celini. Kada radite ovakav film scenario nije čvrst pri snimanju već se finalizuje u montaži upravo zbog slojeva koji ga čine. Najviše sam naučio o dramaturgiji, a zatim na samom snimanju o različitim rediteljskim pristupima i metodama shodno vrstama scena. Mogu reći da sam tek sad spreman da snimam automobilske potere. Naše ekipe su vrlo profesionalne i u zavisnosti od reditelja mogu više ili manje da pokažu svoje umeće. U prethodnim godinama se puno stranih filmova snima kod nas i naši filmski radnici uče i napreduju… Puno sam naučio od gaffera, scenskih radnika, kaskadera, pa i pomoćnika režije, producenata, organizatora, vođa snimanja itd.
Kako su se srpski kaskaderi snašli\'? Ko su bili stunt driveri na snimanju? Jel se zajednica ljubitelja trka i automobilzma uključila u taj segment filma?
Glavni kaskader je bio Batica, Branislav Fistrić. On je imao svoju ekipu momaka koji su svi vozili automobile, trčali po SLaviji kao policajci itd. Naravno tu je bilo i društvo koje se vrti oko Muzeja automobila, koji su posuđivali stare automobile i pomagali pri snimanju. Moram da kažem da je Marko Živić uglavnom vozio sve svoje scene i da je na odjavnoj špici upisan u spisak kaskadera – ovo je bio zahtev ekipe kaskadera apropos njega. Prvi put kada smo sa Andrasem snimali jednu poteru na Tramvajskom mostu seli smo u Forda, Andras sa kamerom, Geri, izvanredan šarfer iz Mađarske i ja na zadnje sedište. Ispred nas je bio Batica u Poršeu. Mi smo sa kamerom iz Fanđovog vozila trebali da mu budemo “odmah uz rep” dok on suprotnom trakom ide u tik pred nadolazeći tramvaj skreće ispred nas. U naš auto je ušao Marko Živić i seo za vozačko mesto. To je bio “narezan” kadar preko ramena Marka Živića. Andraš se zaprepastio I zaustavio kadar jer nije shvatao kako jedan glumac može da vozi tako tešku scenu. Kada se uverio u njegove sposobnosti kao vozača dalje snimanje je teklo super.
Je li BEOGRADSKI FANTOM prvi film koji se bavi Vladom Vasiljevićem, ili je i ranije bilo pokušaja da se snimi film na ovu temu (scene u drugim fimovima sa pomenom Fantoma ne računam)? Ako ih je bilo kakva je bila sudbina tih projekata?
Učinilo mi se u jednom trenutku po gledanju dokumentarnog filma o pokušaju Terry Gilliama da snimi Don Kihota da priču o Fantomu prati slična kletva. Tokom istraživanja, i prikupljanja novca za ovaj film koja je bila dugotrajna i mučna nailazili smo na ljude koji su ili pomišljali ili čak pokšavali da ekranizuju ovu legendu. Ja ne mogu tačno da se setim imena, mada imam negde duboko u arhivi ovog filma i te podatke, ali bio je jedan gospodin koji je obilazio naše snimanje, koji čini mi se da živi u Francuskoj. On je hteo da napravi čist igrani film na ovu temu još sredinom osamdesetih. Objašnjavao mi je kako je osmišljavao konstrukciju koja bi se kačila na Poršea i koja bi ga osvetljavala dok on ide kroz mrak. Neko je za ili u okviru RTS-a pokušavao da snimi taj film, čini mi se kao dokumentarac. Svojevremeno sam bio u kontaktu sa tom osobom ne bi li video da li ima neke interesantne podatke, međutim već tada smo Bogdan i ja daleko odmakli u posedovanju informacija o Vladi Vasiljeviću i celom slučaju. Žao mi je što se ne sećam tačno imena tih ljudi.
Koliko su na izgled filma uticali filmovi iz tog vremena?
Na mene je tokom priprema posebno uticalo nekoliko filmova. Le Samourai od Melvillea i Driver sa Ryan O’Nealom. Driver je uticao sa aspekta potera i tempa filma a Le Samourai sa aspekta glavnog lika. Druga potera sa Fanđom je po konstrukciji, geografskoj, scenografskoj i dramaturski pozajmila dosta od potere iz filma Le Samourai, kada policijski inspektor sedi pred tablom metro stanica u Parizu i pokusava da udje u trag Delonu. Ovo je bila inspiracija te se verovatno u obrisimai i nazire ali sam za film zbog ove scene napravio kartu beograda sa sve lampicama u vidu diode koje sam lično ja palio prema putannji potere kako sam je zadao. Sve potere u filmu prate uglavnom realistične i logične putanje sa par filmskih izuzetaka. Gledao sam kartu grada i tražio logičnu i uverljivu putanju kroz grad a usput tražio lokacije koje su filmski pogodne u smislu vremena koje nam treba, potreba produkcije, zatvaranja saobraćaja itd. Sve ovo naravno nije od suštinskog značaja za film ali je meni autentičnost i logika stvarnosnog prema dokumentaciji i istraživanju bila kičma i polazna tačka za kreativni deo stvaranja filma.
Koji su ti omiljene automobilske potere u istoriji filma i koje od njih su uticale na FANTOMA?
Hmm, sve potere iz Drivera, Potere iz novih verzija Bornovog identiteta, potera u filmu Ronin, potere iz kratkih filmova kao deo reklamne kampanje BMW-a… Mislim da se moj odgovor iz prethodnog pitanja nadovezuje na ovo.
Kako je teklo nalaženje autentičnih automobila za potrebe filma?
Porše smo našli i kupili te na kraju rasturili u delove. Porše koji koristimo u filmu je u original plave bojeiI pripadao je čoveku koji je preminuo. Njegova žena je prodavala auto i našli smo se oko cene. Kupili smo za film jednog tristaća tri Zastave. Ukupni budžet za ovo je bio oko 800 evra. Puno puta smo popravljali ova vozila tokom snimanja. Majstori iz Muzeja automobile bi dolazili na snimanje u pola noći, palili, gurali, pumpali itd. Fanđovog Forda i sva ostala igrajuća vozila smo nalazili preko Muzeja Automobila bez kog stvarno ovog filma ne bi bilo. Automobile tadašnje Milicije smo prefarbali i sredili kako bi izgledali autentično, možete videti neke od njih parkirane u dvorištu Muzeja Automobila i danas.
Kako je tekla saradnja sa mađarskim direktorom fotografije Andras Nagyjem? Kako se on snašao na beogradskim lokacijama? Kako ti se čine filmovi o Beogradu koje snimaju strani direktori fotografije i po čemu se njihov pogled na grad razlikuje?
Andraš je bio fenomenalan za saradnju. Vrlo je iskusan (film o Fantomu mu je bio 10 igrani film) i od njega sam puno naučio tokom priprema i snimanja filma. On je zaista što se mene tiče uneo mnogo toga u ovaj film. Ono što je najvažnije za njega je što radi isključivo u službi filma a ne dobre fotografije ili bilo kakvih fragmentarnih i ne celovitih viđenja filma. Kada sam ga pitao kakvu fotografiju voli on mi je rekao da ne voli nikakvu fotografiju, naglasio je da voli dobar film i fotografiju koja je u službi istog. To je presudna stvar za filmskog direktora fotografije… fotografija u funkciji priče. Ovo naglašavam nekoliko puta jer je stvarno velika stvar koju mnogi autori filmova umeju da prenebegnu ne uspevajući da odole lepim kadrovima, interesantnim vizurama, stilovima i trendovima. Svakako, mislim da je i to što Andraš nije iz Beograda, u velikoj meri uticalo na svežinu sa kojom je sagledao Beograd. Vrlo je temeljan u pripremama… Kao što sam ja imao veliku knjigu snimanja sa kompletnim stori bordom tako je i on imao svoju knjigu snimanja u kojoj je imao crtež svake lokacije sa egzaktnim pozicijama svih svetala, još mesec i po dana pre snimanja. Naravno, ovakve pripreme su nam dozvolile da budemo mnogo slobodniji na snimanju. Vrlo važna stvar koja nam je takoreći osvetlila film je princip polivanja ulica koji smo koristili. Cisterna je bila sastavni deo sektora kamere i polivala je ulice konstantno… mogu misliti koliko smo vode potrošili tih dana. Snimali smo na Kodak Vision 2 500 materijalu uglavnom iradili push proces čitajući svetlo kao das mo snimali na 1000 ASA. Andraš je domaćin u Mađarskoj laboratoriji gde smo radili većinu postprodukcije te su njegova poznanstva tamo mnogo pomogla da tamošnji radnici u laboratoriji pri čitanju svetla, one light korekcija i best light korekcija svetla urade dobar posao. Imao je jako konstruktivne predloge za pokrete kamereiI bio je sam svoj švenker što ja jako cenim i što mi je bilo jako važno. Postoji puno direktora fotografije koji više vole da rade timski sa švenkerom dok se oni koncentrišu na svetlo i sagledavanje svih elemenata pri monitoru. Ja sam vrlo svestan kamere i tehničkih elemenata kao i kompozicije, pokreta i slično, te mi onda više odgovara kada sam neposredniji u takvom radu, a to znači da je direktor fotografije i svoj švenker. Mislim da ovako naša vizija filma lakše i neposrednije dolazi do izražaja.
U filmu je trebalo da se čuje autentična muzika iz tog vremena, mahom iz arhiva Radio Beograda, sa snimaka njihovog orkestra, Kako je izgledao cratedigging za ovim naslovima? Planirate li da izdate neki soundtrack ili album sa muzikom inspirisanom filmom?
Iako je ovo bila zamiao ona nije sprovedena u finalnoj verziji filma. Princip korišćenja arhivske muzike je umanjivao elemente igranog a samim tim i emociju filma koju sam želeo. Postoji dokumentarna verzija filma sa jako puno arhivske muzike ali ona će se tek pojaviti kasnije. Film doduše ima dve značajne melodije koje su arhivske. Jedna je na samom početku filma a druga na kraju.
Koji je tvoj stav prema kultnom statusu koji Vlada Vasiljević ima u raznim slojevima društva, od starih Beograđana koji su ga smatrali borcem protiv komunizma, do omladine koja ga smatra jednim od prvih buntovnika a neki i pretečom dizelaša?
Da, u ovom filmu se dosta toga pripisuje liku Fantoma a on ipak ostaje Fantom. Gotovo svaki sagovornik u filmu pridaje Fantomu drugi motiv i to je ono što meni film čini vrlo inetersantnim. Fantom i pitanje njegovog motiva. Ako mene pitate, nije on svesno ništa radio u smeru političkih ideja, niti je bio čist kriminalac, niti je čist buntovnik. Svakako je umeo da uživa u roantizaciji sopstvene legende što znam po mnogo priča i informacija ali je dečko prosto voleo da vozi i da uživa u toj vožnji i da bude pojuren zbog toga. Voleo je da bude glavna faca ali da se opet ne zna ko je on. On u sklopu vremena, trenutka događaja i mesta dešavanja je postao to što jeste. Vlada Vasiljević nije Fantom. Fantom je splet okolnosti. To vam je kao Morenov Čovek – Film. Publika se poistovećuje sa junakom i tu on postaje to što jeste u toj vezi. Tako ovaj film funkcioniše na nekoliko nivoa i o tome sam želeo da pišem rad za preostali rad iz Teorije Film a na temu Morena. Grafički to je jedna linija koja funkcioniše ovako: Publika danas – Film o Fantomu – Sagovornici danas – publika 1979. Godine – Fantom.
Koliko se po tvom ubeđenju Vlada Vasiljević razlikovao od slike koju današnje generacije imaju o njemu kao kultnom heroju?
Pa ne mnogo zato što je još tada Vlada uspevao da ostavi vrlo specifičan misterozan i upečatljiv utisak na ljude. Svi koje sam sretao (policajci, prijatelji, svedoci, zatvorenici itd.) su fascinirani njim kao likom i umeju to da prenesu. Bio je poseban i drugačiji. Nije toliko heroj koliko osoba koja je bila posebna, držeći izvesnu pravdu u svojim rukama i ostajući konstantan pri upotrebi iste, ostajući pravedan i kvalitetan čovek čak i pri kriminalnim aktivnostima.
O sudbini Vlade Vasiljevića postoje razne teorije zavere. Koja je najbizarnija koju si čuo a za koju misliš da je najfilmičnija?
Najbizarnija je ta da je Vlada Vasiljević neka budala sa ulice koja je uhapšena da bi se sakrila zavera države. Zavera se sastojala u tome da je pojava Fantoma zapravo eksperiment o tome šta bi sve moglo da se desi kada Tito umre i kako mogu sve da funkcionišu mase ljudi okupljeni oko neplaniranog događaja na ulici. Najfilmičnija je ona koju smo mi ispričali.
Policijski rad obično prilično loše izgleda u našem filmu. Kako si se ti postavio prema prikazivanju policijskih praksi?
Dosta sam se konsultovao sa policajcima, odnosno inspektorima koji su radili na samom slučaju ali i generalno u tom vremenu. Na primer, jako me zanimala radio komunikacija među policijom kada su „uživo“ jurili Fantoma. „Avala 200, Avala 452,“ svaka patrola je imala predznak Avala i zatim svoj broj. Film se najviše tiče inspektorskog rada a on sam po sebi ne podleže nekim stndardizovanim praksama i protokolima osim susreta sa doušnicima, obilaženjem poznatih mesta za izlazak, kopanja po dosijeima i slično. Imamao scenu ispitivanja na poligrafu i za tu potrebu smo iskopali i popravili poligraf iz tog vremena. Sa nama je bio i stručni konsultant koji je „izvodio“ radnju ispitivanja za detalj samog poligrafa kako bi imali autentičan zapis. Zanimljivo je da ulogu operatera poligrafa odnosno ispitivača glumi dizajner zvuka na filmu Aleksandar Protić.
Kako je tekla saradnja sa policijom? Jesi li imao pristup njihovim arhivama?
Saradnja sa policijom je u stvari više bila saradnja sa milicijom odnosno sa policijacima iz tog vremena. Imao sam priliku da razgovaram i konszultujem neke od čuvenih policajaca iz tog vremena: Velju Dokića, Milana Orašanina, Radovana Ristića itd. Razgovori sa njima o raznim temama i slučajevima kao što su Liftadžija, poznate pljačke, priče o džeparošima itd. su fantastična svedočenja kako je policija tada radila. Lepo je kada se čovek sasluša iz njihove perspektive, sada sa distance kada se prisećaju nekih lepših vremena njihovog rada pa čovek ume i da prepozna tu neku nit onoga što ih je ispunjavalo u tom poslu. Isto tako sam razumeo i uživao u pričama onih koji su bili sa druge strane zakona.
Koliko će potpuno novih činjenica o Fantomu biti izneto u filmu?
Više nisam ni siguran koliko dugo traje produkcija filma i koliko sam razne stvari pričao u javnosti. Mislim da će sve informacije biti nove i interesantne zato što su ispričane iz prve ruke onih koji su učestvovali u tom događaju, aktivno ili pasivno. Mislim da su generalije već poznate svima ali da ćemo mi u te informacije uneti pojedine detalje i puno karaktera zbog snage likova koji ih prenose. Svi uglavnom znaju ko je vozio, kad, koliko i slično ali se mi ovde dotičemo vrlo precizne mehanike događanja, odnosno sleda događaja, ulazimo u rejon dnevnika koji nas vodi iz dana u dan cele priče.
Jesi li gledao film POZORIŠNA VEZA Milorada Lakovića iz 1980. koji govori o beogradskim kriminalcima i policiji iz tog perioda i ima impresivan funky score? Da li je taj film možda poslužio kao inspiracija za FANTOMA?
Ne, nisam gledao taj film niti je on uticao samim tim na ovaj film. Postoji jedna duga veza sa tim filmom. Navodno je tokom snimanja tog filma koje se odvijalo upravo za vreme Fantomovih vožnji snimljen kadar prolaska Poršea ulicama i to čini mi se po predanju baš oko Trga Republike. Snimala se neka scena za film i tada, kada je Fantom prolazio, snimatelj je reagovao i eksponirao po predanju jedini filmski document Fantomovih vožnji. Ovaj kadar nije imao veze sa njihovim filmom te je i njegova sudbina nejasna i tajnovita. Ja sam pokušao da ga pronađem ali sam došao do podatka koji nije verifikovan da je taj snimak bio negde u televiziji i da je 5. oktobra izgubljen u požaru zgrade televizije jer se nije nalazio na adekvatnom mestu u arhivi…
Odakle opredeljenje za igrano-dokumentarni pristup? Koji su ti filmovi tog tipa bili uzor?
Mi smo prvobitno hteli da napravimo čist dokumentarni film ali smo usput uvideli da nemamo adekvatnu arhivu kako bi oživeli čitavu priču. Javila se potreba za rekonstrukcijama ali onda se to vremenom razvilo u ozbiljne igrane sekvence. Od dokumentarnog aspekta filma nismo odustajali jer je to ključna stvar… Ovo nije izmišljen događaj već stvaran događaj koji deluje toliko neverovatno i nadrealno da bi ga čisto igrana forma bez mnogo stilizacije i ozbiljnijeg budžeta učinila mnogo manje interesantnim. Intervjui su jedan od najzabavnijih i najzanimljivijih delova filma. Kao što su se ljudi okupljali u masi da dočekuju Fantoma učestvujući u događaju kao kolektiv tako sam ja želeo da prenesem ta svedočenja i bioskopsko gledanje filma učinim sličnim. Mislim da je ovo pravi film za gledanje u bioskopskoj Sali, opet u velikoj grupi podložnoj kolektivnom svedočenjem u kome su intervjui spona i veza, teleport u to vreme i tih ludih 10 dana Beograda. Uzori za ovu strukturu nisu postojali u punom smislu te reči jer je i ovaj film neko otkrivanje i dalja razrada te forme. To ipak nije televizijski dokumentarac sa igranim rekonstrukcijama u kojima ne postoje razrađeni likovi u igranim delovima a nije ni čisto igrani film i to je vrlo pipava teritorija… Osnovna moja misija je bila da film kao tako kompleksna Celina intervjua u sadašnjici, igranih delova i to čitavog spleta funkcioniše nesmetano i da ta dva sloja funkcionišu kao jedno. Ovo je bio najveći izazov ovog filma. Svakako mogu da pomenem film ”Reds” Vorena Bitija, i “Confessions of a Dangerous Mind” Džordža Klunija.
Koji pristup priči dominira u filmu, igrani ili dokumentarni?
Dominira igrani pristup u smislu količine, dominira dokumentarni u smislu odnosa prema priči. Film polako evoluira svojim trajanjem iz više dokumentarnog u više igranog.
Kako je tekao proces selekcije materijala i oblikovanja filma, je li bilo puno nedoumica ili dilema?
Puno nedoumica, puno dilema, puno eksperimentisanja. Na kraju, montažer Milena Z. Petrović i ja smo našli rešenje cele enigme. Dokumentarni material smo postepeno smanjivali dok nismo izvukli samu srž priče i skrojili jedan logičan tok koji neprestano pomera priču. Nakon toga smo izmontirali igrane delove a zatim tražili pravi sled zajedničkog toka. Kako ubaciti dokumentarne delove a da oni ne remete razvoj igranog. Na kraju to nije konstantno prelaženje iz jednog u drugi već fini sled malih broja segmenata koji su grupisani u intervjue i igrane scene. Postoje dva jako važna lika za priču koji su jedini mogli da se upletu u direktnu montažu odnosno sklop sa igranim delovima… to su naravno Fanđo i Ilija Bogdanović, fotograf.
Možemo li očekivati neke alternativne verzije na DVD izdanju?
Da, postoji i dokumentarna verzija filma sa mnogo, mnogo više interesantnih podataka koja će biti posebna poslastica za sladokusce ove priče. Doduše postoji i dosta zanimljivih izbačenih scena i potera kao i making of koji je posebna priča.
Koje urbane figure po tebi imaju potencijal da se snimi dobar film o njima i da li te interesuje da se baviš nekim od njih?
Postoji jedna istorijska ličnost koja nije urbana koliko svetska, ali je živela i delovala uglavnom u Srbiji odnosno u Jugoslaviji pre drugog svetskog rata i na njoj će se bazirati moj sledeći, čisto igrani film. Rano je za detalje.
2007 - 2010 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve