novi kadrovi
srpski english

INTERVJU: NEBOJŠA RADOSAVLJEVIĆ ČUPKO, reditelj filma Miloš Branković (2009)

Objavljeno: 18.8.2010.

Autor: Ivan Velisavljević i Dimitrije Vojnov

INTERVJU: NEBOJŠA RADOSAVLJEVIĆ ČUPKO, reditelj filma Miloš Branković (2009)

AGENT PROVOKATOR

Dvojica saradnika Novih kadrova otišli su u samo Srce Tame srpske kinematografije i porazgovarali sa autorom najkontroverznijeg srpskog filma ove sezone. Deo kritike ga voli, deo kritike ga prezire. To možete sve videti na našem Forumu. A evo i razgovora sa čovekom koji stoji iza svega.

Nisi završio akademiju, i u svet pokretnih slika si ušao preko televizije i video spotova. Radio si spotove tokom devedesetih, kada su oni zaista puno značili i stvarali su karijeru bendovima. Ti si imao takvu ulogu za Van Gogh. Kako je to izgledalo?

U to vreme, smatralo se da su za spot dovoljni kamera i livada. Montirali smo na kvarno u televizijskim montažama između termina za dve emisije. Za razliku od mnogih muzičara koji su smatrali da je isključivo važna pesma, Đule Van Gogh je kapirao da su spotovi važni. Iako to nisu bili veliki budžeti, ja sam prilazio spotovima kao ozbiljnom poslu. Ekipu spota “Mama” činili smo samo direktor fotografije Vlada Pavić i ja. Vlada je danas profesor na FDU. Kada je taj spot uspeo, ulsedili su pozivi. Ubrzo se pojavila čitava scena ljudi koji su radili spotove. Tu su bili Srdan Golubović, Srđan Radojković, Zli (danas kreativni direktor kompanije Emotion prim. aut.). To se sve dešava za vreme Slobe, postojala je ta neka scena. I onda dolazi paradoks, posle Petog oktobra, na televiziji više nema rokenrol emisija i rokenrol danas više ne postoji. Jedina neostvarena želja u domenu spotova ostaje mi što nisam radio sa Milanom Mladenovićem, iako je bilo priča da radim spot za njegov poslednji album Angel\'s Breath. Inače, ja privatno volim Laibach, Rammstein i Marilyn Mansona, sve te neke tvrđe stvari. Od spotova volim radove Anton Corbijn.

Koja je razlika između industrije spotova i kinematografije?

Još dok sam radio spotove, znao sam da će mi ishodište biti snimanje filma. Sa nekoliko show programa koje sam radio za televiziju učestvovao sam u zvaničnoj selekciji na festivalu u Montreu, koji je najvažniji festival zabavnog televizijskog programa. Ako bi poredio sa književnošću, spot je kao aforizam, a film je kao roman. Sama kinematografija kao institucija mi se demistifikovala još dok sam radio na televiziji. Upoznao sam ljude koji su radili filmove i posećivao sam snimanja, tada sam shvatio da snimanje kakvo gledamo u mejking ofovima holivudskih filmova ne postoji u Srbiji, osim kod nekoliko “velikih tipova” iz “praške škole”. Moj film je snimljen prevashodno zahvaljujući entuzijazmu i to nešto malo novca što smo imali.

Koliko je tih ranijih stvari koje si pokušavao da snimiš ostalo u Milošu Brankoviću?

Jedan scenario se zvao “Prihvatljivija ponuda smrti” i cela priča je bila o tipu koji je sam i nesrećan, poklušava da izvrši samoubistvo i ne uspeva mu. Onda sam sticajem okolnosti otišao na FEST i pogledao film Akija Kaurismakija koji je upravo to, i seo i iscepao scenario. Iz drugog scenarija koji sam pisao, ostale su neke teme u “Milošu Brankoviću”. Oduvek me je privlačila tema sukoba pojedinca i sistema.

Koliko ti je rutina koju si stekao radeći reklame i spotove pomogla u radu na filmu? Jel misliš da mladi reditelji treba od starta da se bore da isključivo rade film ili misliš da treba da rade i druge forme?

Meni je to bilo beskrajno veliko iskustvo jer sam tu sve korake već savladao. Sistem snimanja je vrlo sličan s tim što se film radi s puno više pažnje. Sposobnost komunikacije sa tehničkom ekipom koju sam stekao ranije mi je pomogla na snimanju “Miloša Brankovića” pošto nisam imao sreće sa pomoćnicima režije i više od pola filma sam uradio bez pomoćnika režije. To ne bih mogao da uradim bez ovog iskustva koje sam stekao ranije. Mislim da mladim ljudima samo može da koristi rad na reklamama i televiziji.

Snimio si neobičan i beskompromisan film. Koji je tvoj savet ljudima koji žele da snime tako nešto?

Osnovna stvar je da imaš producenta koji nema neke svoje zahteve. Moja producentkinja Nataša Milojević je u celu stvar ušla zajedno sa mnom i dala mi je slobodu u svim fazama rada. Želeo sam da ispričam svoju priču i tu nije bilo nikakvog ustupka. Mislim da ljudi kod nas pogrešno shvataju reč kompromis. Kompromise je nužno praviti i mi ih stalno, svakodnevno pravimo. Ne smeju se praviti ustupci a između ustupka i kompromisa je velika razlika. Ako počneš sa ustupcima, počne da se urušava ceo projekat, od scenarija do snimanja i na kraju dobiješ neki bezličan, poltički korektan film koji nikoga ne zanima. Ja doduše nisam imao kontakata sa stranim fondovima ali iz priča sa drugim kolegama čujem da se upravo u toj komunikaciji dešavaju takve stvari. Tako smo dobili ovaj savremeni evropski film koji je poprilično mlak. Ja sam “Miloša Brankovića” radio četiri godine: ako je neko spreman da uloži četiri godine života u neku svoju filmsku viziju, onda mora da bude između boga i đavola i da ne pravi ustupke nijednom.

Gde ti sebe vidiš u širem kontekstu jugoslovenske, sada srpske, kinematografije?

Ja sebe vidim u nekoj off priči, nisam pripadnik mejnstrima. Ja sam još u spotovima radio stvari koje su se razlikovale od onoga kako su snimani spotovi za široke narodne mase. Želim da snimam filmove koji će ostavljati utisak na ljude i provocirati ih na svim nivoima. Ljudi koji su gledali film, a i ja to intimno osećam, kažu da se nastavljam na tradiciju srpskog crnog filma, autora poput Dušana Makavejeva, Joce Jovanovića, Živojina Pavlovića... Mislim da su ti ljudi napravili dela trajne vrednosti. Od stranih filmova, volim američki nezavisni film i novi azijski film. Tu ima nekih detalja koji me preokupiraju i iz kojih cripm neke stvari. Jarmusch mi je recimo interesantan u nekim detaljima, zatim Darren Aronofsky a od azijskih Chan Wook Park. To su stvari koje su mi interesantne i na njih se naslanjam.

Koliko misliš da je film zbog svoje oštrine platio cenu kod publike i kritike?

Ja nisam licemer da kažem, “E sad me boli kurac, ne zanima me ništa.” Naravno da me zanima kako će publika da reaguje. Ja mislim da publici toga nečega što je laganje, čista zabava, i imam utisak da svaki ćovek želi da bude isprovociran. Moj film kod publike izaziva utisak polomljenog zuba u ustima. Znaš da ti je zub polomljen i znaš da ćeš malo zaseći zub kad ga dotzakneš ali i dalje ideš jezikom na njega. Nikada neću snimati filmove koji služe za zabavu. Hrvatski reditelj Kristijan Milić (autor nagrađivanog filma Živi i mrtvi prim. aut.) mi je pričao da je na FESTu video jednu gospođu kako napušta preojekciju Miloša Brankovića i kaže Ja ovo ne mogu da gledam, ovo vređa moje religijske stavove. Na to mi je Kristijan rekao, Čuj stari, onda me je to zainteresiralo... Mislim da je zadatak umetnika da provocira.

Mnogi tradicionalisti i konzervativci upravo zbog količine nasilja i seksa nisu zadovoljni tvojim filmom, dok levičari smatraju da je isuviše desničarski. Kako se osećaš u situaciji da te diskvalifikuju isključivo na ideološkom planu, a niko te ne podržava?

Ja se osećam izuzetno dobro. Niti sam želeo da budem desno, niti sam želeo da budem levo. Hteo sam da se pribliđim nekoj istini, a ona u ovoj zemlji nažalost nikada nije lepa, vesela i šarena. Ja sam svestan da ću uvek imati probleme zbog toga, ali ionako nisam tip koji bi uživao u svojoj blaženoj “svejednoći”.

Za koga bi te, recimo, obradovalo da ne voli tvoj film?

Obradovalo bi me da Žarko Korać ne voli moj film. Onda bih sebi podvukao žutim: da, na pravom sam mestu.

U filmu postoji lik Godara, reditelja Baader-Meinhof orijentacije čiji se ceo svet srušio sa padom Berlinskog zida. Da li si tim likom aludirao na nekoga konkretno?

Pomenuli smo jugoslovenski crni talas. Kada je komunizam na globalnom nivou počeo da popušta, svi reditelji iz te generacije su počeli da gube oslonac. Kada su izgubili neprijatelja, ostali su na pustoj zemlji – nisu više imali protiv koga da pričaju i šta da rade. Ali i ljudi koji su u Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj bili filmski disidenti – pali su kao umetnici sa Berlinskim zidom. Kod nas naročito: i Žika Pavlović, i Joca Jovanović, i Makavejev... Jednostavno nisu uspeli da nađu drugu uporišnu tačku. Da se razumemo, ne želim da nipodaštavam njihov rad pre toga, ali posle pada komunizma imamo situaciju da oni ili ne rade, ili su njihovi pozni filmovi neuspeli.

Koja je tvoja uporišna tačka?

Borim se protiv licemerja koje je u ovoj zemlji postalo nepobedivo kao Terminator 8. Kod nas se vlast menja, ali zapravo uvek ostaje ista. I kao što sam u ovom filmu govorio protiv vlasti, govorićiu i u sledećem. Ja uvek valorizujem pojedinca – možda je to pomalo i sartrovska, egzistencijalistička priča: Čovek to je sve, ljudi to je ništa. I mislim da je ta teza mnogo bolja od nekog jeftinog populizma koji uvek inklinira ka malograđanštini.

Da li bi više voleo da ti kritičari nalepe etiketu levičarskog ili desničarskog reditelja?

Kao što sam već rekao: između. Mene kod levičara nervira ultimativni modernizam, to me užasava, a kod desničara mi smeta nekritička tradicionalnost. Najviše bih voleo da me okarakterišu kao baksuza. Stavljanje na jednu ili drugu stranu kao da ti stavi povez na oko. Mislim da je ta otvorenost važna za umetnika, da može da napadne i jednu i drugu stranu. U krajnjoj liniji, to je osnova i prijateljstva: ako se lažemo, tu nema ničega.

Kako bi definisao ideološki credo srpskog filmskog mejnstrima?

Ne postoji stav srpskih mejnstrim filmova. Ja bih bio srećan da je potpuno definisan. Uglavnom je reč o izmamljivanju para od nekih domaćih fondova, ili od stranih – ako može, i nameri da se napravi film koji nit smrdi nit miriše, koji je politički korektan, i možda duhovit pa da publika bar dolazi da se smeje. Mislim da su gledaoci izgubili interesovanje za srpski mejnstrim film upravo zbog nedostatka ikakvog stava. Mejnstrim film ni u jednom trenutku ne pokušava da ikoga provocira, bezličan je i u estetskom i u političkom smislu. Piraterija jeste prisutna, ali nije jedini razlog za krizu filma. Naši autori često potcenjuju publiku, a ja volim da je aktiviram. Uostalom, zato sam ostavio otvoren kraj u filmu, jer sam hteo da publika posle filma razmišlja šta se desilo sa “Milošem Brankovićem”. Sa druge strane, mnogi bi želeli da im filmovi liče na Holivud: to prosto nije izvodljivo jer nemamo dovoljno para da bismo parirali Holivudu. Pa ako ne možemo da napravimo večeru sa škampima i kavijarom, hajde bar da napravimo gibanicu, što bi rekao Voja Šešelj.

Kada je reč o seksu u tvom filmu, a seks takođe može biti veoma ideologizovan, svi junaci imaju seksualne odnose, i živi i mrtvi, ali seksualnim manjinama pripadaju isključivo negativci. Da li si bio svestan konotacije koju takvo povezivanje nosi sa sobom i šta si time želeo da postigneš?

Naravno da sam bio svestan konotacije. Moj stav prema seksualnim manjinama je sledeći: neka se jebu sa strašću i slašću, ali nema potreba da me obaveštavaju o tome. I, ako sam zbog ove izjave homofob – onda sam homofob. A što se nevladinih organizacija tiče, ja sam imao dosta kontakata sa njima i odgovorno tvrdim da se u osamdeset posto slučajeva radi jedino o pohlepi za donatorskim parama. Nažalost, takve stvari se dešavaju i u drugim segmentima društva.

Šta su ti rekli roditelji kada su pogledali film?

Uradio sam spot za hevi-metal bend Blitz, oni više ne postoje. U tom spotu glumim transvestita, pošto imam dugu kosu pa se s leđa da li sam muško ili žensko, a onda kad se okrenem u spotu sve postaje jasno. Moj otac je gledao taj spot i rekao mi: “Dobro, ja znam da se družiš sa raznim ološima, ali baš ne moraju svi da znaju. A nemoj da misliš kako ćeš filmom očistiti dušu – samo ćeš je zatrovati”.

Sad smo došli do onoga što nas najviše zanima a to je seks. Kako je režirati scene seksa, je li teško ubediti glumce, da li se malo postidiš, koje barijere moraš da savladaš?

Kada sam zvao glumce za uloge koje uključuju scene seksa, sa njima sam imao samo jednu rečenicu. Rekao sam im da će se te scene ili snimati kako treba da se snime ili se neće snimati. Nisam hteo da dođemo na snimanje pa da onde bude, “Nemoj da mi se vidi bradavica” ili “Nemoj da mi se vidi deo dupeta zato što tu imam strije” a isto je važilo za muškarce. Taj trenutak potpune iskrenosti i neočekivane grubosti, učinio je da svi pristanu da rade kako budem tražio. Ja sve doživljavam vrlo normalno i opušteno i u radu kad su neke delikatne scene ne pravim akcenat na njih nego ih tretiram kao da su obične. Kad smo krenuli da snimamo te scene bili smo pripremljeni kroz dogovore i probe i nije se desilo da ikome bude neprijatno. Jednu od najvećih pohvala dobio sam od švenkera Duška Filipovića koji već dvadest godina snima u našoj kinematografiji. Prva erotska scena koju smo snimali bila je lezbo scena između Lene Bogdanović i Teodore Stanković. Ja sam sa njih dve porazgovarao desetak minuta nasamo. Počelo je snimanje. Scenu smo snimili za nekih četrdeset minuta, iz dva dubla. Kad smo je snimili, došao je Duško Filipović da mi čestita i rekao mi je, “Ja ne znam šta si ti njima rekao ali ovo mi je prvi put da snimam ovakvu scenu a da niko nema nikakav problem.” Tako je bilo i posle kad su Boris Komnenić i Mihajlo Lađevac snimali gej scenu, i kad su Slobodan Ćustić i Marina Bukvički snimali nekro scenu i sa Milošem Vlalukinom i Jovanom Stipić koji imaju strejt scenu. Znate ono kada glumice u intervjuima kažu da bi se skinule ako ima opravdanja. Ja mislim, da u “Milošu Brankoviću” ima opravdanja.

Možda najprovokativnija scena u filmu je nekrofilska scena sa Slobodanom Ćustićem. Za razliku od gejeva i lezbijki koje si učinio negativcima, invalidima si dao zadovoljenje u nekrofilskoj sceni. Ljudi različito tumače ovu scenu, neki je smatraju dirljivom. Koja je bila tvoja namera?

Kada je Makavejev odgledao film, pričali smo dugo o filmu i on je rekao da mu je to najdirljivija scena. Slobodan Ćustić tu igra ratnog invalida, u uniformi. On je neki vojnik, iz nekih prethodnih ratova. On je simbol neke vojske, nekog rata, neke istorije. Mnogi osporavaju Marksa ali je on rekao mnoge pametne stvari, ma koliko to danas bilo nepopularno reći. Jedna od njegovih teza glasi “Istorija, to beše rat.” Hteo sam da kažem da Istorija siluje nekog. Istorija je zapravo nekrofilija. To je moj podtekst te scene.

Sada se stvara talas filmova o seksu. Prvo imamo “Miloša Brankovića” pa “Na lepom plavom Dunavu” a “Život i smrt porno bande” i “Srpski film” su realizaciji. Otkud to?

Srpski film je dosta bio inhibiran i sad je kao iz otvorene boce šampanjca krenulo sve da izlazi. Sve ovo što nam se dešavalo i to ne dvadeset godina već poslednja dva veka, od osnivanja srpske države. To osvajanje slobode je sada dobilo i taj neki možda čak i anarhistički element. Mi smo to imali u američkom filmu sedamdesetih. Pri tom, i u Crnom talasu je bilo seksualnih sloboda, koje su krenule pa su onda nestale. A nestale su zbog pojave “češke škole” koja je tu boca šampanjca i ne znam za šta je čuva. Obrnuo se ceo krug i svaki izlazak iz inhibicije vodi ka nečem boljem.

Koje su ti omiljene scene seksa iz istorije naše kinematografije?

Mene je nerviralo što su sve scene seksa su urađene tako da vidiš da je glumcima neprijatno dok to rade, i to gledalac vidi. Ili su bile prepatetične. Kad sam krenuo da radim ovaj film hteo sam da uradim scene seksa u kojima se osećaju svi sokovi, sve strasti. Recimo, meni je u istoriji našeg filma intersantna scena iz filma “Crveno klasje,” iako je malo brutalna. Ta scena mi je bila interesantna. Bila je sirova i verovao sam joj. Jedna od izvikanih scena koja je meni bezveze i patetična je iz filma “Samo jednom se ljubi” Rajka Grlića.

Laibach je trebalo da radi muziku za “Miloša Brankovića”. Šta se desilo?

Ja sam bio u Ljubljani. Sreo sam se sa Ivanom Novakom, šefom benda. Njemu se film dopao, ali mi naprosto nismo uspeli da skupimo novac koji je bio potreban da bi Laibach snimili muziku. Oni su vezani ugovorom sa stranim izdavačima i njima su bile vezane ruke. Pesme Bad Copy i Lole Novaković sam obezbedio bez problema. Muziku je radila grupa Rain Delay. Bila mi je potrebna tvrđa, rušilačka muzika. Moj kum mi je preporučio Rain Delay pošto ih je u tom periodu producirao. Pozvao me je da ih čujem i meni je to odgovaralo. Radili smo par ispravki i brzo smo se razumeli. Meni smeta inertnost naših reditelja. Stalno isti rade muziku i svi se vrte u krug. Meni je to dosadno. Nisam hteo da bude školski tipa njih dvoje se vole-čuju se violine i saksofon ili nešto je opasno-sviraju violončela. Hteo sam da film bude nepredvidljiv pa i da muzika bude takva.

Zanimljivo si upotrebio pesmu “Moj Beograd srce ima” Lole Novaković.

Tom pesmom sam hteo da pokažem koliko volim Beograd. Beograd je moj grad i to ne kažem iz nekog lokalpatriotizma jer mislim da je lokalpatriotizam nadogradnja malograđanštine nego najsikrenije. Zato sam hteo i da slikam ovaj grad iz nekih neobičnih uglova, da snimim neke lokacije koje se ne snimaju često. Ovom pesmom sam hteo da dočaram neku nevinost Beograda šezdesetih na početku i da vodim film ka propasti. Beograd je spoj lepog i ružnog.

Kako si osvežio taj pogled na Beograd?

Tražio sam od scenografa Dukana Radenkoviča da napravi spoj nečega što je staro a može da bude i aktuelno, i da se trudimo da snimamo u ulicama u kojima se inače ne snima. Tu se još nadovezala i crno-bela fotografija koja u stvari nije crno-bela fotografija već korigovana kolor fotografija.

Fotografija je jedan od najvećih aduta filma “Miloš Branković”.

Direktor fotografije Miloš Kodemo i ja smo se pripremali bukvalno dve godine. Na samom snimanju smo radili efikasno upravo zbog dobre pripreme. Sniman je na HDu u boji. U toku snimanja smo vodili računa o osvetljenju. Monitor mi je uvek bio uvek stavljen na crno-belo. Hteli smo jaka bočna svetla jer su ona uvek dramatičnija. Hteo sam da imamo dramatičnost u samoj likovnosti. Neki detalji su bojeni poput krvi i urina. Inače, nisam želeo da lepota kostima ili scenografije odvraća pažnju gledalaca od same suštine. Krv je crvena jer je podsvesno upečatljivije. Jedan bojeni detalj te jače provocira u crno-beloj fotografiji. Hteo sam da provociram na svim nivoima.

Dosta si koristio steadicam.

Steadicam se tek sad kod nas masovnije koristi. Nekih trideset odsto je snimljeno na steadicamu. Na snimanju uopšte nismo koristili far. Zahvaljujući steadicamu kamera je svuda i ona može da dođe do svakoga. Logistika je lakša jer glumac ne mora da razmišlja da li će zapeti za šine fara. Svi su oslobođeni. Koristiću ga puno i u sledećem filmu.

U čemu je fora sa naslovom filma?

Nedavno sretnem jednoh prijatelja. I on mi kaže, “Ej, Čupko, čujem da si snimio film. Jedan moj komšija kaže da je on rođak tog Brankovića.” Ja saslušam sve i kažem mu da ovo nije film o tom čoveku. Ja sam naprosto hteo da spojim ime Miloša Obilića, najvećeg junaka i Vuka Brankovića, čoveka optuženog za izdaju. Ja sam hteo da napravim film o običnom malom čoveku i da upitaam, zašto on ne bi imao film o sebi. Hteo sam da zbunim ljude kako bi pomislili da je reč o istorijskom filmu o nekoj čuvenoj ličnosti a da onda shvate da ja običnog čoveka dižem na pijedestal.

Kako je tekla saradnja s glumcima?

Nisam imao nikakvih problema. Na čitajućim probama smo rešili sve nedoumice koje smo imali. Miloš Vlalukin je dao sve od sebe i izneo ovu naslovnu ulogu. Odličan posao su uradili i svi ostali glumci. Sve nejasnoće o likovima smo ostavili iza sebe u fazi čitajućih proba. Mislim da je za ljude koji nemaju zaleđinu i veliki budžet jako važno da prođu kroz kvalitetne čitajuće probe. Nisam imao gvozdenu knjigu snimanja ali smo svi znali kuda idemo, nije bilo improvizacije. Kao u ratu. Da bismo to postigli, svi smo morali da dišemo kao jedan.

Kako je tekla saradnja sa Petrom Božovićem?

Ja njega nisam poznavao. Došao sam kod njega sa scenarijem i rekao sam mu, “Mi nemamo para, mi nemamo ništa”. On je pročitao scenario i javio se posle deset dana i rekao, “Ovo je meni odlično i ja hoću ovo i da radim i da ti pomognem.” To se desilo pre tri godine. On mi je pomagao i u komunikaciji sa potencijalnim finansijerima. On je filmu dao novi kvalitet. Ljudi su mene ozbiljnije shvatili videvši da je on u ekipi. Kao debitant sam morao da ostvarim autoritet. Ne smeš da budeš ni snishodljiv ni nadmen. Bitno je da budeš otvoren. U filmu “Nikola Tesla”, epizodu pored Petra Božovića igrao je Orson Welles. I to ne samo igrao, napijao se sa Orson Wellesom. Ja njega nisam mogao da odvedem novcem, samo kroz ragovor, bez laganja, bez kalkulacija. Isto tako je bilo i sa ostalim starijim glumcima. Ako si čovek od integriteta to glumci prepoznaju.

Jesi li napravio svestan omaž Orson Wellesu kroz Božovićevu ulogu?

Jeste. Kroz tu ulog sam napravio omaž filmu “Touch of Evil”. Petar je glumac-fetiš.

Kako su ti izgledali srpski festivali?

Meni to sve liči na vašarsku zabavu. Svaki žiri ima svoje nahođenje. Na festivale sam išao ne očekujući ništa. Išao sam da vidim kako to sve izgleda. Meni je bilo zanimljivo da se ispričam sa kolegama, sa nekim prijateljima se i napio. Nisam imao impertaiv osvajanja nagrade. Neke smo osvojili, neke nismo. Važno je za film gde će biti za pet ili deset godina. Ako bude zaboravljen, onda to nije to.

Šta očekuješ od distribucije?

Publika je na festivalima reagovala dobro i očekujem da će distribuicja biti dobra. Ne očekujem da pohrle stotine hiljada ljudi ali verujem da će film biti dobro propraćen u distribuciji.

Ivan Velisavljević i Dimitrije Vojnov
Foto: danas.co.yu

popboks
doba nevinosti
kinoteka
filmski centar srbije
Činč
filmska banka
filmska banka
filmske radosti
male novine

2007 - 2017 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve