Za neupućene giallo filmovi (u množini: gialli) su italijanske triler-misterije pune nasilja i golotinje. Ova filmska vrsta je svoj vrhunac doživela tokom sedamdesetih; a među najpoznatije giallo režisere spadaju maestro Mario Bava (koji je i inicirao trend filmom The Girl Who Knew Too Much), Lucio Fulci, Dario Argento, Sergio Martino, i Umberto Lenzi. Šta od svega toga valja? Mario Bava, Fulci i Bava su neprikosnoveni, a od onih koji imaju dužu giallo filmografiju cenim i Matina.

Filmovi koje smatram obaveznim (poređani po godinama nastanka):

The Girl Who Knew Too Much (Mario Bava, 1963, also known as The Evil Eye)
Sei donne per l'assassino a.k.a. Blood and Black Lace (M. Bava, 1964)
The Bird with Crystal Plumage (Argento, 1970)
4 mosche di velluto grigio a.k.a. Four Flies on Grey Velvet (Argento, 1971)
Una lucertola con la pelle di donna a.k.a. Lizard in a Woman's Skin (Fulci, 1971)
Reazione a catena a.k.a. Bay of Blood (M. Bava, 1971)
La coda dello scorpione a.k.a. Case of the Scorpion's Tail (Martino, 1971)
Lo strano vizio della Signora Wardh a.k.a. The Strange Vice of Mrs. Wardh (Martino, 1971)
Non si sevizia un paperino a.k.a. Don't Torture a Duckling (Fulci, 1972)
Profondo rosso a.k.a. Deep Red (Argento, 1975)
Sette note in nero a.k.a. Seven Notes in Black (Fulci, 1977)
Opera (Argento, 1987)

Od (uslovno rečeno) manje poznatih naslova, dragi srcu su mi: The Bloodstained Butterfly, Strip Nude For Your Killer (ultimativni trash giallo), What Have They Done to Solange?, Who Saw Her Die?, Death Walks at Midnight, My Dear Killer...

Naravno, ima tu još zanimljivih naslova...

Umberto Lenzi je zanimljiv giallo autor koji često biva preskočen kada se nabrajaju važna imena.

Carroll Baker je bila Lenzijeva muza krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Sarađivali su zajedno 4 puta. (Skoncentrišite se, pošto ima nekih neverovatnih preklapanja naslova.)

So Sweet... So Perverse (1969) je zaista pristojan film, da tragu Les diaboliques (1955), kameran i uglavnom suzdržan. Podsetio me je na Fulcijev Perversion Story, što je dobra stvar.
Orgasmo aka Paranoia (1969) je još kamerniji, i manjeg postignuća
Paranoia aka A Beautiful Place to Kill (1970) je veoma zanimljiv. Možda i najboljo od ova 4 naslova. Bakerova u filmu glumi auto trkačicu.
Knife of Ice (1972) je sasvim solidan, zamašnijeg zahvata, i mada ne bez određenih problema (ispadanje iz ritma, na primer) je sasvim zadovoljavajući giallo modernijeg tipa.

Seven Blood-Stained Orchids (1972) s Melisom Mell je sasvim solidan triler, a ja volim i Eyeball (1975), izuzetno campy triler s over-the-top scenama.

Treba pomenuti i Lenzijeve naslove: An Ideal Place to Kill (1971) i Spasmo (1974)

Los ojos azules de la muñeca rota iliti Plave oči slomljene lutke (1973) je španski film u giallo tradiciji. Glavnu ulogu u ovom trileru glumi legendarni Paul Naschy. Dotični je, nije tajna, prava sirovina i ne zna da glumi, ali je šarmantan i uporan - što mu je verovatno i donelo kultni status u okviru evropske žanrovske treš scene.

U ovom film Naschy glumi bivšeg robijaša-lutalicu koji se zapošljava kad tri sestre koje žive u usamljenoj kući daleko izvan grada. Jedna sestra ima spaljenu ruku, a nedostaje joj nekoliko prstiju s iste. Druga sestra je paranoična i u invalidskim kolicima.Treća sestra je nimfomanka... Posle nekoliko veoma neprivlačnih scena seksa, počinju ubisva. Manijak ubija plavokose i plavooke devojke u obližnjem gradiću i vadi im oči koje čuva kao trofej.

U pitanju je standardna i prilično neinventivna niskobudžetna giallo ujdurma.

Primetio sam da neki recenzenti cene ovaj naslov, ali mi nije najjasnije zbog čega. U filmu ima pregršt događaja, to je svakako plus, ali sve ostalo je bezveze. Nisam očekivao mnogo, ali sam ipak bio razočaran. Ubistava i seksa ima, recimo, ali nema tu one klase koji su Italijani umeli da omoguće gledaocu. Sve je krajnje neprivlačno. Film u vizuelnom smislu dobija jedva prelaznu ocenu, fotografija je jeftina, dosadna i "prljava". O scenariju i glumi ne vredi trošiti reči.

Drugi giallo za danas, ispostavilo se, nije giallo već natprirodna prila o osveti.

La morte ha sorriso all'assassino iliti Smrt se osmehuje ubici (1973) je kostimirani horor, u suštini pokradena Le Fanuova Karmila. Ozloglašeni Joe D'Amato je potpisao ovaj film što je samo po sebi garancija niskog kvaliteta. U tom kontekstu, Smrt se osmehuje ubici se i ne drži tako loše - na momente ume to da bude sasvim pristojan filmčić.

Manju ulogu ima Klaus Kinski, kao i Giacomo Rossi-Stuart. Ali, oni su tu samo na kratko. Istinska zvezda filma je švedska glumica Ewa Aulin. Ona je veoma lepa i solidno se snašla u ulozi misteriozne neznanke koja se pojavljuje u zamku Ravensbrückovih i pokreće niz smrti. Nažalost, scenario nije dovoljno usresređen, tako da potencijal priče nije do kraja izmužen. Ima nekoliko kinky momenata, ali oni su samo zagrebani...

Pogledao sam giallo Weekend Murders aka Concerto per pistola solista iz 1970. godine.

Film je nastao u najboljem periodu za giallo, kada se u ovu vrstu filmova ulagalo dosta novca. To se vidi. Film ima sjajnu fotografiju, a i ostale produkcione vrednosti su takođe na zavidnom nivou. Radnja se odigrava na velikom porodićnom imanju u Engleskoj gde se okupljaju rođaci preminulog plemića da bi saznali šta im je ostavio u testamentu. Uskoro počinju ubistva...

Ton filma je neobičan za giallo. U pitanju je krimi komedija, gotovo pa spoof na misterije u stilu Agathe Christie. U filmu nema puno napetosti i ubistva se dešavaju off-screen, ali zato ima nekoliko veoma zabavnih momenata - i to namerno zabavnih momenata. Moj najdraži je kada maskirani napadač upadne u sobu služavke s namerom da je siluje. Ona mu skida masku i prepoznaje. Napadač (jedan od gostiju, mladi plemić) ne odustaje od svoje namere - preti da će je ubiti ako mu se ne prepusti. Devojka onda započinje razgovor i objašnjava mu da kada se momku dopadne cura - on jednostavno treba da je pita da li je zainteresovana za njega. To je obično sasvim dovoljno, pretnje nisu neophodne. Ispostavlja se da devojka nije nimalo tvrdoglava.

U filmu nastupaju, između ostalih, poznata italo glumačka imena - bar kad je žanr u pitanju: Ida Galli, Giacomo Rossi-Stuart i Orchidea de Santis (u ulozi vrcave služavke).

Režiser Michele Lupo se više nije vraćao giallu, što je šteta. Doduše, nije ovo neko zaboravljeno remek-delo, ali je u pitanju jedan prijatan komični krimić koji je gledljiv i 40 godina posle nastanka.

Pogledao sam još nekoliko manje bitinih naslova iz giallo korpusa. U pitanju su filmovi snimljeni za male pare koji svoju sirotinju pokušavaju da zakamufliraju brojnim prizorima obnaženih ženskih tela. Bez obzira na sličnosti, ova tri filma se dosta razlikuju po kvalitetu.

The Girl in 2a (1973) je priča o sadističkom kutu koji kidnapuje, muči i ubija mlade žene. Glavna junakinja pokušava da sredi život po izlasku iz zatvora, ali joj se put ukršta sa pomenutim kultom (koga predvodi ludak u crvenoj kukuljici) pa se stvari komplikuju. Prva polovina filma je prilično dosadna, ima dosta prazne priče, ali onda se stvari zahuktavaju. Likova ima mali milion, stalno se nešto dešava - a finale je posebno zabavno pošto sadrži visok bodycount u koji je uključena i plavokosa seks bomba Karin Schubert koja će kasnije započeti uspešnu porno karijeru. U svakom slučaju: gledljivo smeće koje će ipak pre svega biti zanimljivo kompletistima.



La sorella di Ursula (1978) je najlošiji u skupini. Melodramska priča o dve austrijske sestre koje dolaze na italijansku obalu kako bi se oporavile od smrti oca uskoro počinje da se pretvara u pravi pravcati pornić. Slede razređene i preduge scene seksa koje se uvek završavaju ne baš preterano uzbudljivim ubistvima. Barbara Magnolfi (Olga iz Argentovog klasika Suspiria) glumi glavnu ulogu a društvo joj pravi suprug Marc Porel (par puta glumio kod Fulcija). Ako se odlučite da pogledate ovaj film - teško da ćete izdržati do kraja. Gluma je katastrofalna, a i film je (uglavnom) veoma neprivlačnog izgleda. Amaterština u svakom smislu.



Play Motel (1979) je poverty row giallo, kao uostalom svi iz ovog pregleda, ali ima najviše duha. Na internetu se može naći u dve verzije - moj savet vam je da izbegavate onu koja sadrži scene hardcore seksa. Lošijeg je kvaliteta a i sve te silne penetracije su prilično monotone i odvlače pažnju od triler zapleta koji je ionako dat na kašičicu. Brojne lepotice u filmu su tu da bi se skinule i vodile ljubav pred kamerama. S vremena na vreme neka od njih bude ubijena ili išamarana, ali to je više onako uzgred, reda radi. Seks je glavna preokupacija ovog filma. I to porno seks, s maskiranjem i nameštanjem. Početna scena u kojoj se susreću "časna sestra" i "đavo" izborila se za polu-kultni status. Play Motel nije dobar film ali ume da bude vraški zabavan. Dinamičan je i neopterećen dramaturgijom. Omiljena scena mi je kada se glavna junakinja (Anna Maria Rizzoli) ubacuje u porno izdavačku kuću kako bi pročačkala neke tragove - pa bude primorana da se slika gola kako niko ne bi posumnjao da je špijun. Naslovna numera u Bee Gees fazonu je urenebesna i često se može čuti u filmu. Obično pouzdani Ray Lovelock je potpuno proćerdan u nominalno glavnoj ulozi. Trivia: režiser Mario Gariazzo je godinu dana pre ovog erotskog trilerčića režirao SF erotsku komediju sa našom Maríjom Baxom u glavnoj ulozi. Taj film možete potrežiti pod nazivima The Coming of Aliens i Very Close Encounters of the 4th Kind.

Brzo, još jedan giallo koji može da se pridruži gornjoj grupi...

Vice Wears Black Hose (1975) je u svakom smislu jeftina ujdurma u kojoj glume Dagmar Lassander, Magda Konopka i Giacomo Rossi-Stuart. Zaplet je standardan: ubica obučen u crno ubija mlade žene. Svedoci tvrde da se radi o "dami u crnom", mada je kopija koju sam gledao bila toliko loša da je bilo veoma teško izvlaćiti zaključke o odeći ubice. Film počinje udranički, ubistva se ređaju jedno za drugim. Prve tri žrtve su cure sa zajedničke fotografije, a onda ubica proširuje svoj repertoar ali je njegova mržnja usmerena pre svega prema ženama koje vole žene. Znači, pucalo se na lezbo vajb. Zanimljivo, u ovom filmu dosta prostora posvećeno je policajcima koji istražuju slučaj, što obično nije giallo praksa. Doduše, u filmu se pojavljuje i detektivka amaterka (devojka jednog od policajaca) ali ona ima svega 2-3 scene. Zaplet je zakomplikovan preko svake mere, digresija ima na sve strane, a samo razrešenje je prilično predvidljivo.

The Killer Reserved Nine Seats (1974) je zanimljiv giallo iz više razloga. Kao prvo, predstavlja varijaciju na Deset malih crnaca Agate Kristi, što je gotovo uvek garancija visokog bodycount-a.

Takođe, film je prilično očigledan preteča jednog sjajnog filma koji je nastao deset i kusur godina kasnije. Junaci zarobljeni u pozorištu + ubica sa komičnom maskom + prvo ubistvo na sceni pred publikom koja isprva ništa ne sluti = jasno je o kom filmu se radi. U pitanju je Soavijeva Deliria aka Stage Fright (1987).

Ubica je razervisao devet mesta nije odličan film, pa čak ni vrlo dobar. Uvod je predugačak, dijalozi dosadni, gluma trećerazredna. Kada posle pola sata počnu ubistva, situacija se popravlja. Italijani umeju da budu kinky, tako da film sadrži dosta golotinje, a i pomalo subvezije u vidu lezbo i incestuoidnih momenata. Eksploatacija žena je ozraženija nego obično zato što postoji vidna razlika između smrti muškaraca i žene - lepšem polu zapada obavezno skidanje pre smrti i krvaviji kraj.

Završnica je pomalo neočekivana, izlazi iz uobičajenih giallo šablona, što u ovom konkretnom slučaju više smeta nego što je za pohvalu.

Calling All Policecars (1975) počinje bez žurbe. U uvodu se upoznajemo sa porodicom prebogatog doktora Ikardija, pre svega njegovom šesnaestogodišnjom mezimicom. Kada devojka nestane, usplahireni otac odmah kontaktira policiju. Posle početne istrage, devojka je pronađena ubijena, zavezana za svoj motorcikl i bačena u obližnje jezero.

Istraga se nastavlja, i u prvih sat i kusur izgleda da je pred nama klasični poliziottesco. Akcenat je na istrazi, glavni junak je inspektor komesar Solmi (Antonio Sabato - otac Antonija Sabata mlađeg) kome pomaže inspektorka Nuncijante (ex-Bond devojka Lučijana Paluci).

Giallo elementi ekskaliraju tek u poslednjih 25 minuta filma - i to u punom gasu. Film tada pa sve do završnice postaje izuzetno krvav i nasilan.

Film po izboru tema (smrt srednjoškolke + lanac maloletničke prostitucije) i načinu na koji ih obraćuje dosta podseća na Delamanov What Have They Done to Your Daughters? koji je snimljen godinu dana ranije. Iako Calling All Policecars zaostaje za svojim prethodnikom, u pitanju je jedan sasvim pristojan krimi film.

The Flower with Petals of Steel (1973) je jedan od tri filma koje je režirao producent Gianfranco Piccioli. Bez obzira na godinu proizvodnje, u pitanju je giallo starog kova - doduše sa nešto više golotinje nego što je to bilo uobičajeno u naslovima nastalim krajem šezdesetih.

U pitanju je prilično opskurni film koji je prilično teško naći. (Tek se nedavno pjavio pristojan WS VHS rip). To do izvesne mere iznenađuje, imajući u vidu da u filmu glumi Carroll Baker (njen poslednji giallo pre odlaska iz Italije) & što se radi o prilično solidnoj produkciji sa vrlo dobrom fotografijom i intrigantnim vizuelnim rešenjima.

Opet, The Flower with Petals of Steel nije prvoklasan giallo. U prvih sat vremena trajanja film je razvučen i dosadnjikav. Glavni junak (glumi ga Gianni Garko) je izuzetno iritantan a drugi likovi nisu dovoljno razređeni. Filmu je, definitivno, bio potreban dopadljiviji glavni junak - ili bar više akcije. Ubistava ima na kašičicu, što nikako ne pomaže. Stvari se u poslednjem činu znatno popravljaju, ali tada je već manje-više prekasno da se utisak znatno popravi.

Ipak, u pitanju je solidan doprinos giallo korpusu koji zbog Bakerove i vizuelnih bravura zaslužuje DVD uskrsnuće.

The Bloodsucker Leads the Dance (1975) je gotski giallo smešten u Irsku 1902. godine. Giacomo Rossi-Stuart glumi grofa koji poziva četiri zgodne glumice + njihovog komičnog pratioca u goste.

Vesela šestorka uskoro stiže na grofov zamak koji se nalazi, veoma zgodno, na od ostatka sveta izolovanom ostrvu. Slede kvazi-komični momenti i brojne erotske scene, a negde pri polovini filma počinju ubistva. Glumice-gošće, jedna po jedna, ostaju bez glave.

Bez obzira na naslov, ovo nije vampirski film. Koketiranje s natprirodnim postoji, ali ne i mnogo više od toga. U biti, ovo je seksi komedija sa tek nešto nešto malo giallo elemenata - tek da se zabiberi. Bez obzira na konstantno pronalaženje obezglavljenih leševa, u filmu nema nimalo napetosti. Završnica je posebno tupava i neinteresantna.

Kao kuriozitet treba naglasiti da u filmu glumi Femi Benussi, glumica koja se specijalizovala za golotinju i uloge u giallo ostvarenjima. Zanimljivo, bez obzira na sveopštu golotinju, g-đica Benussi ostaje zakopčana do grla. Stvarno svašta.

A Dragonfly for Each Corpse (1974) je španki giallo smešten u Italiju, u Milano. Tajanstveni ubica u crvenim pantalonama svirepo ubija sve one koje smatra iskvarenim - narkomane, prostitutke, kriminalce... ali i one koji su mu na tragu - pored svakog leša ostavlja po figuricu vilin-konjica.

Španski žanrovski favorit Paul Naschy glumi inspektora Scaporella koji istražuje slučaj uz pomoć devojke Silvane (glumi je Italijanlka Erika Blanc koja je napravila solidnu karijeru glumeći u B hororima i trilerima). Tu je i razgranata galerija njihovih prijatelja iz visokog društva koji, svi do jednog, bivaju uvučeni u slučaj - kao osumnjičeni ili žrtve, a najčešće i jedno i drugo.

Film je režirao argentinsko-španski veteran León Klimovsky što filmu daje određenu dozu kompetentnopsti. Da, ovo je jedna veoma jeftina produkcija - setovi često izgledaju kao od kartona, ali to filmu daje određenu dozu artificijalnosti koja je meni bila zanimljiva. Scenario je skup opštih giallo mesta, ali je krcat ubistvima (bodycount je dvocifren) i veoma dinamičan. Uz to, film ne doživljava sebe previše ozbiljno - što je u ovom slučaju odlično.

Od nedavno je dostupan (doduše, full screen) DVD rip, tako da film u tehničkom pogledu zadovoljava kriterijume za konzumaciju... Kome se gleda trashy euro pudding giallo - neka slobodno izvoli. Neće pogrešiti. Film je mnogo bolji od druga dva Nashyjeva giallo nastupa (pominjani Los Ojos Azules de la Muneca Rota i Sette Cadaveri per Scotland Yard).

P.S. Bizarno, film po zapletu podseća na Fincherovu Seven. Čak postoji i scena s kutijom.