Izašla je ova knjižica, juče sam je dobio i prelistao, hajde da otvorim topik, sigurno ćemo o njoj pisati kasnije, kad svi pročitaju.

a u međuvremenu daj nam sočne detalje sa promocije, pošto si ti jedini novi kadar (uz vučinića) bio na tom istorijskom dešavanju...

ovako je bilo. malo sam zakasnio, taman da shvatim kako je sobica za projekcije FCS-a mala da primi sav taj silan narod koji se sjatio da vidi ministra. istina, ministra možete videti kad god hoćete, na primer, u kafani JDP-a, kod teatra Bojan Stupica, kako igra karte sa Josifom Tatićem, ili povlači ostale važne političke poteze (sećam se da Amerikanka što je program menadžer naše stipendije nije mogla poverovati da jedan ministar tek tako sedi i baca tabliće).
sekundu-dve za mnom je ušao i dotični, imenom voja brajović, lep čovek iako u godinama, sa oker-braonkastim šalom oko vrata i u krem odelu, dostojanstven, pojava, veliki glumac, nema šta, i promocija je mogla da počne. uključiše se kamere, zaškljocaše aparati.

vidim pet-šest ljudi da stoje u prijemnoj prostoriji i nemaju nameru da uđu, što se ispostavilo kao odličan manevar, jer je tu doneto posluženje PRE nego što se završila promocija, pa su ti lukavi i iskusni posjetitelji ovakvih manifestacija mogli da cepaju viljamovku i meze projice dok su nas ovamo smarali pričama o crnom talasu.

elem, promuvam se pored dude lakić, malo je, kao, kresnem ramenom, kažem tiho: izvinite, i pomislim šta bi meho sad dao da se nađe na mom mestu. udenem se nedaleko od kraljačića, scenariste hadersfilda, i počnem slušati kako se ministar brajović formalno i uljudno zahvaljuje tirnaniću što je napisao knjigu o crnom talasu. voja mrsi mrsno, a neko iz one prijemne prostorije vikne: glasnije! na šta ministar kaže: e, pa, dođi u pozorište pa će biti glasnije! tako se u smehu i šali završio ministrov govor. mića vučković je bio zabrinuz ta ministrovo vreme, i stalno potencirao da voja ima puno obaveza, sve dok ga nije šapatom na uvo zapitao da li će moći da ostane, na šta je voja samo klimnuo glavom u stilu: opušteno.

tirnanić nešto namrgođen, ne izgleda loše kako sam ja mislio da će izgledati, ali vidi se da mu nije do života, stalno namrčene veđe, a ispod njih se skupile guste bore, nekako gorak pogled ima, i puši jednu na drugu. miroljub stojanović na sve to kaže kako je uzbuđen jer je za njega tirnanić "više legenda nego živ čovek", na šta se tirnanić već dobrano izbečio. nije mu se dopala baš takva glorifikacija.

onda je tirke uzeo reč i ispričao kako je vojin sin luka (a voja ga je ispravio i rekao: relja) došao u ministarstvo i pitao: "je li, tata, ti sad ovde glumiš ministra?" na šta su se svi, naravno, nasmejali, a voja se iskezio. uopšte, tihi je pravio nekakve čudne pokrete zubima, škljocao je i izbacivao donju vilicu napred, tako da sam ja pomislio da možda čovek zaista ima neke zdravstvene probleme sa zubima/vilicom/nervima lica, čega god. nije to lako biti ministar kulture u ovoj zemlji jebenoj.

tirketova priča je bila kratka i zabavna, opisao je nastanak knjige, zašto i kako, i rekao ovo što piše na naslovnoj strani novih kadrova.

e, sad, pošto je u sali već bilo vruće i bilo nas je mnogo, a svi nestrpljivi kad će pršut, već se publika počela dosađivati i izlaziti lagano u hodnik, jer se čulo neko zveckanje poslužavnika. branko vučićević, koji izgleda kao zen učitelj, kao neki jogi ili kuvar makrobiotike, mršav, bele brade do pojasa, a ćelave, mudre glave, iako deluje vitalan i puši "drinu", uzeo je reč i dosta okolišao, onako natenane, o filmovima i čudima, pričao je anegdote o njujorku, i predložio ministru sjajan predlog da se objavi 12 DVDiskova sa filmovima crnog talasa, lepo sređenih, uz titlove na stranim jezicima. ministar je rekao da je usvojeno i prosleđeno, pokazujući na Zelenovića, direktora kinoteke. i tu su se svi smejali, jer su znali da od toga pre 2022. nema ništa.

onda sam bacio pogled na desno i video da duda lakić tamo u hodniku uveliko srče iz male plastične čaše, i da ne šljivi promociju dva posto nego šljivi šljivu. pametna žena, pomislio sam, i nastavio da krivim kičmu i znojim se stojeći, iako sam dva minut apre toga pristojno odbio mesto za sedenje koje mi je jedna fina i civilizovana žena ponudila. na samom kraju je miki stojanovič pročitao žilnikovo pismo (želimir nije mogao da dođe jer je otišao u njujork na projekciju KENEDI SE ŽENI), i to mu je bilo to. tim pre što je mića vučković kazao da ima i mali rifrešment za goste.

onda sam susreo saleta radojevića i srđana vučinića, super likove, i tu smo se malo upitali, a onda je došao i branko vučićević himself i malo me saša pimpovao branku, a malo sam ja branku pimpovao nove kadrove. sve u svemu, pimpovali smo se.

pošto sam morao da idem u biblioteku i čitam tomasa mana, po kom je kuče jane milić dobilo ime, ostavio sam filmske radnike da uživaju u sednvičima sa suvim mesom i sišao niz stepenice u sveže okrečenom hodniku zgrade u zagrebačkoj ulici. posle se neki kamion pokvario na šinama pa sam morao da izađem iz tramvaja na Pristaništu, ali to je neka druga priča.

Kao da sam bio tamo! Veri najs, veri najs!

Crni talas 2: Confessions of a Trickbaby...

SMEDEREVO - Zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršila krivična dela - primanje mita i iznuda, policajci Odeljenja kriminalističke policije u Smederevu priveli su Draganu Tirnanić (49), iz Krnjeva, u opštini Velika Plana, profesora informatike u Ekonomsko-ugostiteljskoj školi "Vuk Karadžić".
Kao profesor informatike u pomenutoj školi, osumnjičena je u periodu od 2006. do 2008. godine tražila novac od učenika, i to u iznosu od 200 do 1.500 evra, kako bi im omogućila dobijanje boljih ocena. Za te pare nisu morali da prisustvuju nastavi, niti da odgovaraju.
Poslednji ovakav slučaj desio se 31. marta ove godine, kada su profesorku policijski službenici zatekli kako prima novac u iznosu od 200 evra od učenice da bi joj zaključila odličnu ocenu.
Osumnjičena se tereti i da je od učenika i njihovih roditelja zahtevala i iznuđivala razne usluge, kako za sebe, tako i za svoje rođake, a učenicima koji na to nisu pristajali pretila je fizičkim obračunom preko svojih posrednika.
Dragana Tirnanić je, uz krivičnu prijavu, u četvrtak privedena istražnom sudiji Okružnog suda u Smederevu.

Uzeo sam da čitam CRNI TALAS i mogu da kažem da je izdanje vrlo solidno urađeno, podseća na američka izdanja sa mekim povezom, ima dosta slika što je uvek važno za filmske knjige kako bi ipak čitaoca povezalo sa nekim vizuelnim utiskom o onome o čemu se govori.

Tekst je izuzetno zanimljiv pošto Tirnanić u znatnoj meri citira svojevremeno aktuelna promišljanja filma koja iz današnje vizure deluju više nego zanimljivo. Dakle, pored svojih svedočanstava, Tirnanić uspeva da vrlo detaljno dočara atmosferu koja je tada bila aktuelna, a koju su često stvarali i ljudi čiji se autoritet i misao nisu očuvali do danas.

Ja sam danas kupio svoj primerak (i jedan za Leona), tako da je Tirke na čekanju. Čim završim Kongov CELL, zaroniću u Crni talas....

Ova knjiga donosi niz divnih detalja među kojima su recimo gadosti koje su neki, još uvek aktivni, kritičari pisali o klasicima jugoslovenskog filma. Recimo, zanimljivo je pročitati prorežimske gadosti koje je napisao Ranko Munitić o RANIM RADOVIMA. Munitić mi je oduvek bio antipatična njuška, a sada imam i materijalne dokaze kako nije uspevao da razume najprogresivnije tokove jugoslovenskog filma.

Ipak, još divniji detalj je čitava tradicija kritika i napada na filmove iz pera ljudi koji ih nisu gledali, čak i nekih koji javno kažu da nemaju ni nameru da ih pogledaju. Ta je tradicija očuvana na našim Internet forumima, i brojni su naslovi koji su pre premijere imali više poruka na topiku nego posle.

„ЦРНИ ТАЛАС“ БОГДАНА ТИРНАНИЋА
Рани и касни петлови
http://www.politika.co.yu/rubrike/Kultu ... vi.sr.html

Ми смо се искључиво бавили политичким аспектом филмова „црног таласа”, њиховом реалном критиком постојећег и утопијском пројекцијом идеалног комунистичког друштва. Другачије се тада није ни могло, али сада или у будућности неко, јер сасвим сигурно то нисам ја, мора да изврши оно што смо ми пропустили у то време, а то је естетска валоризација тих филмова, јер ради се о ауторима потпуно различитих „поетика”

Милена Дравић у филму „WR мистерије организма“

Да ли икада жалите што сте престали да се бавите писањем о филму, питам Богдана Тирнанића током опуштеног разговора у једном београдском кафеу, поводом управо објављене његове књиге „Црни талас” (у едицији „Погледи и трагања” објављена у издању Филмског центра Србије), динамично написаног фељтонистичког штива, својеврсног прилога за паралелну историју једног минулог периода некадашњег југословенског филма.

– По вокацији сам „филмоманијак”, или у најблаже речено филмофил, а основна особина сваког филмофила је да је он прво гледалац па онда све остало. Значи ја сам филмски гледалац који је био кажњаван избацивањем из првог разреда основне школе, јер сам ишао да гледам „На Дивљем западу” Фрица Ланга, упорно сваки дан у биоскопу „Славија“. Даља фаза је то писање о филму – спремно одговара Тирнанић који већ 40 година има плодну и свестрану новинарску каријеру, као колумниста а некада и као филмски критичар чији су написи о филму остављали дуги траг („Неки од тих текстова доказ су више о мојој „надрканости” и лажној храбрости него што су релевантни за данашње читаоце. Свака моја реченица била је као одавде до Народног позоришта. Данас то више не пролази...”).

– Сматрам да никада нисам био филмски критичар, већ сам се бавио филозофијом филма, а треће, у тим раним данима мотао сам се око филмских екипа, радио са Жилником, Петровићем, Радивојевићем, коначно и са Вељком Булајићем што никада не кријем. У то време сам био спреман чак да носим и каблове на снимању. И онда је томе дошао крај. Прво: догодило се проклетство политике 90-их година када онај ко није политички коментатор није ништа, а друго: био сам члан уметничког већа пропалог предузећа „Арт-филм 60”, а онда и председник УО „Авала-филма” са „огромном” платом од 10 000 динара са којом сам могао да купим две кутије цигара. Онда су нас и отерали, и тако се вољом те политике моја филмска каријера завршила. Осим у једном делу и на један начин. Вратио сам се свом основном занимању, а то је – биоскопски гледалац. Гледам сваки филм опуштено, без обавезе да после напишем „ово је ђубре”, немојте то да гледате, каже овај сведок и учесник филмских збивања 60-их и 70-их година 20. века, када је читава генерација синеаста особеног стила и изразитог ангажмана, била анатемисана под заједничком „политички непоћудном етикетом – црни талас”.

У књизи „Црни талас”, која је према ауторовом признању писана „суво, више маказама, него оловком”, добијена је монтажа атракција коришћених новинских написа, идејних анализа и судских списа која не представља „подразумевајућу осуду било чијег становишта из прошлости”. Тирнанић је свеобухватан, полази од „Раних петлова”, случаја филмова „Језеро” (1950) и „Цигули мигули” (1952) („У време ’административног периода’ ексјугословенске кинематографије није било јавних забрана филмова, тај посао се завршавао у ’агитпроповским’ канцеларијама...“), а завршава епилогом под називом „Спуштена завеса” у којем на примеру филма „Лепа села лепо горе” Срђана Драгојевића, још у шпици посвећеног „кинематографији земље које више нема”, изводи вредан закључак. Све што је чинило једну кинематографију политички је оспоравано на овај или онај начин, али је то скупо плаћено, написао је Тирнанић и додао: „Друштво које се репресијама бранило од својих најбољих филмова беше осуђено да прође онако како су ти филмови предвиђали”.

Међу корицама ове узбудљиве књиге која се не не испушта лако из руку док се цела не прочита, смештени су и добро познати „случајеви” Желимира Жилника, Душана Макавејева, Живојина Павловића, Пурише Ђорђевића, Лазара Стојановића..., осветљени сада из далеко детаљнијег угла. Све је ту, и судски списи, и извештаји разних „комисија” и „служби”, и новинских написа и изјава учесника и сведока. Много би тога да се заборави, али не може. Историја је све трајно забележила. Забележила је и Тирнанићева књига писана у једној, дописивана у другој и трећој, а завршена и објављена тек у четвртој држави (СФРЈ, СРЈ, Република Србија и Црна Гора, Република Србија).

Сада када се гледа са ове временске дистанце на читав тај период и његове филмове, какав Ви сада имате осећај, јесу ли се ставови можда променили (?), питам Тирнанића.

„ Јесу, наравно, али не захваљујући напорима субјективних снага у филму, нарочито не мојим, већ је тај свет пропао, не постоји више. Читава ова књига је хрестоматија судско-партијских реферата, одлука, пресуда. У том тренутку док су они били забрањивани ми смо се (критичари, прим. аут.) искључиво бавили њиховим политичким аспектом, њиховом реалном критиком постојећег и утопијском пројекцијом идеалног комунистичког друштва. Другачије се тада није ни могло, али сада, у будућности неко, јер сасвим сигурно то нисам ја, мора да изврши оно што смо ми пропустили у то време. А то је естетска валоризација тих филмова, јер ради се о ауторима потпуно различитих „поетика”, каже Тирнанић.

Потребу и својеврсну обавезу да се филмови из периода „црног таласа” коначно и естетски валоризују, Тирнанић, на свој начин, поткрепљује и примерима.

– Жилникови филмови, нарочито они телевизијски, настајали су на бази Годарове тезе да су најбољи играни филмови документарни филмови, а најбољи документарни филмови играни. Сам Макавејев, чији је филм политички мртав као што је мртво једно време, и безначајан у истом смислу као и Хавелове драме које више нико скоро не игра, био је стварно нешто посебно. Данас када се сетим, његових филмова, поготово последња два која је снимао напољу, схватам да је Макавејев био претеча постмодернизма. Ми то тада нисмо знали зато што смо се бавили политичким аспектима случаја Макавејев, а нисмо ни знали шта је то постмодернизам, нити да ће се то уопште појавити и проћи. Ето, то је задатак који треба неко да уради. Морамо да ревалоризујемо своје филмско наслеђе.

Дубравка Лакић

Setio sam se jednog dokumentarca na ovu temu:

Posted: Sun Mar 04, 2007 1:59 am Post subject:

--------------------------------------------------------------------------------

Danas sam bio na projekciji filma ZABRANJENI BEZ ZABRANE Dinka Tucakovića & Milana Nikodijevića i imao sam jedan potpuno apsurdan doživljaj.

Naime, prvo sam u dokumentarnom filmu koji govori o zabranama, doživeo da mi stav bude cenzurisan, to jest da izvod iz mog intervjua bude potpuno mimo duha čitave izjave, a zatim sam saznao da postoji i DIRECTOR'S CUT filma.što dakle znači da je ovo neka verzija iza koje autor ne stoji do kraja, to jest da je napravljena nekakva PRIHVATLJIVA verzija za javnost. To bi naravno bilo potpuno okej, kada ne bi film bio upravo o cenzuri, komunističkoj lakirovki, izvrtanju stvarnosti i umetničkih vizija i sl.

Konačno, čini mi se u barem dva intervjua, i to sa Radoslavom Zelenovićem i Boškom Ruđinčaninom, da su Dinko Tucaković i Milan Nikodijević obavili neke privatne poslove i izrespektovali svoje šefove, a koji, a Zelenović naročito, nemaju apsolutno nikave veze sa ovom temom, ili imaju, a Zelenović posebno, samo sa one druge represivne strane.

Tako je na kraju jedna zanimljiva tema iskorišćena kao poligon za neku privatnu kombinaciju.

Što se moje izjave tiče, ona je naprosto govorila o tome kako disidentstvo u SFRJ nije bilo totalno nezavinsa disciplina i kako je Tito gajio svoje disidente, i rtaj stav se naravno nije našao u ovom filmu. Takođe sam bio rekao da su se izvesni producenti trudili da svojim slabijim filmovima nameste zabrane, i to takođe nije ušlo, tako da su ukinuti drugačiji stavovi od apologije tom vremenu a pride je ismejan naš najveći reditelj Žika Mitrović kroz potpuno tendenciozan insert iz UŽIČKE REPUBLIKE.

Pa ipak,zanimljivo je pogledati ovaj film, pošto ni nekorektne rediteljske intervencije, ni par irelevantnih sagovornika, ne mogu umanjiti značaj nekih izjava i dokumenata.

Ja sam inače bio član Komisije koja je ovom filmu dala novac za produkciju i iz ove vizure, iako sam nezadovoljan filmom, ne kajem se. Mislim da će neki sirovi dokumenti iz ovog filma nekad biti korisni.
_________________
Nema potrebe da zalis me, mene je vec sram
Nema potrebe da hvalis me, dobro ja to znam

Back to top


crippled_avenger



Joined: 09 Nov 2002
Last Visit: 14 Apr 2008
Posts: 5174

Posted: Sun Mar 04, 2007 2:12 am Post subject:

--------------------------------------------------------------------------------

I da, naravno, najbizarniji deo filma je sama špica na kojoj se prvo, tehnički potpuno nekompetentno, nekoliko puta ponovi ista pesma, u smislu da počne, traje, završi se i počne ponovo.

A zatim, što je još strašnije, u biografiji piše da je Žika Pavlović umro "posle naizgled rutinske operacije" što sugeriše da je Žika možda ubijen, pošto nikome drugom nisu navođeni razlozi smrti, a svakako ne sa toliko detalja. Ovo nije šala. Ovo je jako ozbiljna stvar. A oni se tako nemarno ponašaju.

Pročitao sam celu knjigu i moram priznati da sam uživao.

Naravno, nije realno u jednoj ovako maloj sredini očekivati neku tell-all knjigu poput EASY RIDERS RAGING BULLS, ali ova knjiga je dosta blizu tome. Ona nije tell all u smislu da nam otkriva previše detalja iz nekih skrivenih domena, međutim jako dobro sabira sve moguće aspekte sudbina filmova koje obrađuje i najbliže je EASY RIDERSu što se kod nas može uraditi a da se ne objavi posthumno. Reč je o subjektivnoj istoriji jedne linije jugoslovenskog filma, sa obimnom dokumentacijom.

To je moj pogled što se tiče nekih kvaliteta knjige.

Međutim, moram priznati da je ova knjiga meni kao nekoj vrsti učesnika u srpskoj kinematografiji bila još zanimljivija i tu u jednoj kontemplativnoj ravni.

Prvo, navela me je da promislim odnos između srpske filmske sadašnjosti i prošlosti i došao sam do zaključka da je srpski film u ozbiljnoj recesiji. Naime, kada je reč o zanatskom nivou, dok je srpski film ranije imao neku vrstu gotovo industrijskom minimuma na zanatskom nivou, danas imamo situaciju da je svaki novi srpski film mačka u džaku i da ulazeći u salu uopšte ne znaš šta ćeš zateći na ekranu. U ideološkom i u širem umetničkom smislu sadašnji srpski film je aposlutno inferiorniji, potpuno je irelevantan u svetskim okvirima, nesposoban je da postavi ozbiljna pitanja i da ideološki provocira-srpski film koji danas nastaje u neoliberalizmu je manje slobodan nego film koji je nastajao u jednopartijskom titoizmu. Ovio su sve stvari koje su jasne i bez ove knjige, naravno, međutim tek kada je imaš u rukama, ti vidiš po godinama kako se dešavalo da bude sezona bez ijednog beznačajnog filma, a da je u nekim sezonama u isto vreme bilo značajnih filmova potpuno različitih pravaca tipa iste godine imaju film Hajrudin Krvavac i Žika Pavlović, što je velika snaga jedne kinematografije.

Drugo, neke od kontradikcija sa kojima se suočavala tadašnja kritika stoje i danas kao problem i moram priznati da su moji stavovi u odnosu na ta pitanja danas, s jedne stračne slični stavovima hajde da kažem kritičara "pozitivaca" u ovoj knjizi, a s druge strane ima i onih koji su slični kritičarima "negativcima". Dakle, sasvim je jasna ambivalentnost ondašnje i sadašnje situacije. Ako se sklone na stranu razne bizarnosti i komentari za podsmeh, čak i kritičari "negativci" iz Tirnanićeve knjige govore zanimljive stvari naročito kada se dotiču korpusa pitanja da li domicilni autori udovoljavaju stranim festivalima i po koju cenu, ili recimo kakav film zaslužuje državno finansiranje. To su sve teme koje su aktuelne i danas, i neki moji današnji stavovi na tu temu jednog dana mogu da me smeste među "negativce" u nekoj knjizi ovog tipa. Na svu sreću Živkovićev opus neće generisati trajno interesovanje.

Konačno, treći segment je pitanje uticaja kritike. Iako je savremena filmska kritika kod nas izgubila značaj koji je imala svojevremeno, kao što je uostalom i srpska kinematografija izgubila svoj značaj, i iako više kritika ne može da afirmiše ili uništi neki film, izuzev u naročitm slučajevima poput ŠEJTANOVOG RATNIKA, Tirnanićeva knjiga mudro otvara pitanje odgovornosti kritike kako za tretiranje aktuelnog repertoara tako i za tretiranje filmske istorije, i sagledava događaje koji su koincidirali sa Crnim talasom i diskvalifikaciojom ranijih autora poput Vojisala Nanovića koji nisu zaslužili takvu sudbinu.

Mislim da je to vrlo zanimljivo pitanje pošto u ovoj zemlji ne postoji prevelik broj ljudi koji se ozbiljno bavi kritikom. Upravo zato, uvek postoji rizik da se odbacivanje određene linije u kinematografiji kao pogrešne odrazi na istorijsku sliku koja će na kraju ostati zabeležena o tim naslovima i koja može biti nepravedna.

Pozdrav, LJudi.
Hitno mi je potrebna informacija o tome gde mogu da kupim ovu knjigu. nisam uspela da je pronedjem u Novom Sadu u par boljih knjizara.
Da li neko zna gde je ima u BG?

ako imaš nekoga u BGu, najbolje je da ode u Filmski centar Srbije, Zagrebačka 9, III sprat, zgrada je blizu Autobuske stanice i Ekonomskog fakulteta.

FCS je izdavač i mislim da je moguće kupiti knjigu direktno od njih. uss, pozovi ih telefonom, imaš kontakt na njihovom sajtu.

mada, trebalo bi da mož se nađe i u boljim knjižarama u Bgu, Plato, Beopolis, knjižara u Akademiji 28 na Slaviji (odlična knjižara, btw, a nije toliko poznata).

hvala puno za informacije!

od knjizara, FCS je prisan sa Beopolisom i Stubovima kulture, koliko znam...

stigla mi je knjiga, počeo sam da čitam, i potpuno sam impresioniran dosada pročitanim (a od tirketa nisam manje ni očekivao).

totalni respect i VRLO OZBILJAN kontender za NK nagradu za Knjigu godine 2008.

PRIKAZ TIRKETOVE KNJIGE, BY DABIĆ:
http://pressing-online.com/index.php/Fi ... talas.html

Danas je izašla odlična Zoldarova kritika knjige na Popboksu.

U to ime ime predlog za jednu igru. Kako bi koji saradnik Novih Kadrova da je u ono vreme bio kritičar reagovao na filmove Crnog talasa?

prilično je nezahvalno, čak i u igri, nagađati kako bi neko razmišljao da je rođen za vreme rata ili tik iza rata kako bi bio u manje-više ranim-srednjim 20im u vreme pojave svega toga.

ali ajde, skroz neozbiljno: cijenim da bi dabić više zastupao neku klasicističku struju i imao odmak prema nekima od njih ne iz ideoloških nego iz estetskih razloga; milosh bi u njima video slepo crevo domaćeg filma i banalnu zaokupljenost svakodnevnom bedom; dimbo bi hvalio sexualne slobode i golotinju i shock value; žika bi isticao autsajderstvo i mladalački angst; ja bih, verovatno, isticao da se jedini zaista duboko CRNI talas nalazi u filmovima đ. kadijevića, a da je ovo ostalo sve sitna boranija (uz respect prema nekim post-yu filmovima d. makavejeva)...

Ja mislim da ti ne bi voleo Maka. To bi ti bilo suviše zanatski inept i na prvu loptu. Slažem se za Đoku K. i mislim da bi ti eventualno voleo i Žiku P. mada nisam siguran.

nedavno sam repriziro u novome sadu par žikinih, i prilično sam siguran da bih to pretežno pohvalio, mada ne sa ne znam kakvim egzaltiranim entuzijazmom; ali svakako je to (tada) bilo respektabilno i smelo.

Na kraju filma Zabranjeni bez zabrane pise ovo:


Da li neko mozda zna gde moze da se skine ta emisija ako uopse ima?

I da li se secate one emisije sto je isla na RTS-u o Crnom Talasu, prvo su isli valjda neki razgovori pa su posle isli filmovi iz Crnog talasa? Ima li to negde da se nadje?

POMOC!