Pošto je naš mali think tank krenuo putem rehabilitacije Zdravka Randića, u to ime sam reprizirao OPKLADU. Reč je o filmu za koji je scenario napisao Živojin Pavlović i moglo bi se reći da ovaj film stoji kao neka vrsta restla Crnog talasa. S jedne strane imamo teskobu Crnog talasa, u smislu spoja teške ekonomske sitiuacije, života na margini u jezivim ambijentima sa miljeom radnika i industrije koji je u jednom "čistom" duhu industrijalizacije prethodno opisivao Jovan Živanović a Randić i ekipa atakuju baš na tu tekovinu. Randićev film je negde na ničijoj zemlji između Pavlovića i Živanovića a možda bi se čak u pojedinim deonicama mogli osetiti i uticaji Puriše Đorđevića u smislu ubacivanja bizarnog tatijevskog humora. Ipak, ne treba poistovećivati svaki apsurd i nadrealizam sa Purišom, u tom periodu je bilo raznih autora koji su stvarali pod tim uticajem a Purišu sam izdvojio kao nekoga ko je najdalje otišao prateći tu liniju.

Na neki način put žene do tada zarobljene na selu u grad, deluje kao odlazak iza duge u ČAROBNJAKU IZ OZA i reklo bi se da posle naturalizma života na selu počinje neka vrsta nadrealističkog humora.

I taj nadrealistički momenat predstavlja verovatno i jedini značajan doprinos ovog naslova Crnom talasu. Taj nadrealistički element koji počne u gradu je jasan na nivou postupka, i generalnog opadanja ubedljivosti priče.

Izvan toga, smatram da je OPKLADA u stvari jedan film kome nedostaje kako idejna tako i formalna zaokruženost koju je rad Živojina Pavlovića imao. Ne bih išao toliko daleko da kažem kako je Pavlović dao Randiću svoj nedovoljno dobar scenario ali bi se moglo reći da ovaj scenario ima dosta neuspelih eksperimenata u sebi. Isto tako, moglo bi se reći da ovaj film ima izvesni deficit dešavanja i da se dosta minutaže ispunjava raznim vidovima praznog hoda koji je manje ili više pristojno integrisan.

* * / * * * *

Kao i u prvencu Zemljaci, Randić u svom drugom filmu Opklada, po scenariju Živojina Pavlovića, jednim delom tematizuje ambivalentnu situaciju u kojoj se nalazi žena sa sela kada pokuša da, begom u grad, umakne teskobi patrijarhata. Međutim, Opkladi nedostaju koherentnost rediteljskog postupka, ujednačenost stila i preglednost naracije koji krase Zemljake, tako da se film cepa na tri neujednačena dela. Zato Randićev drugi celovečernji film sadrži i veristički isečak iz života Žene (Dušica Žegarac) što pati zbog starijeg i neuspešnog muža, kao i seoskih đilkoša koji je saleću u pauzama između igranki i kafanskih bahanalija, dosta „praznog hoda“ u srednjem delu, kad Žena najzad krene put grada ne bi li pronašla šofera Tončija (Boris Dvornik) u kog se zaljubila, kao i deliričan, gotovo nadrealan prikaz iscrpljenosti i zbunjenosti Žene u susretu s velikim gradom. Ta poslednja epizoda filma po namerama rediteljskog postupka, i po tematici sudara zbunjene ruralnosti sa supkulturom modernog grada, ide u korak s nekim važnim američkim filmovima svog vremena (Midnight Cowboy, Coogan’s Bluff), ali kao nedorečeni eksces u jednom filmu koji kao da je ciljao na sasvim drugačije poente, ne uspeva da Opkladu učini zaokruženim i relevantnim delom.

* */ * * * *

inače je meni kao ljubitelju i poznavaocu novokomponovanog folka jugoslavije bilo naročito toplo oko srca što randić bira pesme za sladokusce: "zarasle su staze moje" u Zemljacima (ova fantastična pesma, koju je u maniru sevdalinki komponovao mića stojanović, a pevao je safet isović, u filmu se čuje tokom scene u kafani: izvodi je tamburaški orkestar predvođen jednom sjajnom gospođom na primu), a u Opkladi se čuje "Bez ljubavi sve je pusto", takođe izvanredna kompozicija legende narodne muzike blagoja košanina (autora mnogobrojnih klasika folk muzike: http://www.pgp-rts.co.yu/katalog/izdanj ... osanin.htm)