Domaća kinematografija nije bogata coming of age filmovima, a Leptirov oblak je jedan od uspelijih primeraka ove vrste.

Film prati glavnog junaka Krcka (glumi ga neverovatno mršavi Zoran Cvijanović), mladića od 18 i kusur godina. On je veliki fan Bjelog dugmeta (poznate pesme ovog benda se čuju kroz čitav film, a Begović je komponovao i originalnu muziku). Krcko potiče iz poštene radničke porodice (roditelje mu glume Pavle Vujisić i Seka Sablić) i zaljubljuje se u Lilu (dirljivo mlada Sonja Savić u svojoj prvoj ulozi) koja pripada, recimo, višoj klasi. Njihova ljubav je nevina i prikazana na način koji kod gledaoca izaziva instant osmeh. Voleći jedno drugo, oni se polako uče muško-ženskim odnosima i sazrevaju. Društvo im pravi Lilina drugarica Debela (neodoljivo gimpasta Emilja Ćerović - kojoj je ovo, nažalost, jedna od retkih uloga u karijeri), a tu je, doduše na kratko, i ultra mladi Svetislav Goncić.

Imajući u vidu da je scenario za film napisao Gordan Mihić, ne treba očekivati neke scenarističke pravure i neočekivane preokrete, ali Leptirov oblak je toliko dobronameran da ne može biti ništa drugo sem neodoljiv. Ako se svemu tome doda i uloga Ružice Sokić koja film provodi obnažena u podrumu supermarketa i koja je objektivizovana kao gimpasti MILF (Sokićeva koristi svoj glasić iz sinhronizacija Snupija, što je prosto neodoljivo), imamo dobitnu kombinaciju.

Da sumiram: izuzetno prijatan, mada prilično predvidljiv film. Daleko od remek-dela, ali svakako ostvarenje koje vredi ispoštovati ako volite ovu vrstu filmova. Randić je uspeo da na traci zabeleži šarm odrastanja koji je često neuhvatljiv.

Nakon tri izvanredna filma u duhu crnog talasa, Zdravko Randić se odlučio za sasvim drugačiji ton i stil u svom, nažalost, poslednjem igranom ostvarenju. Leptirov oblak je korektno režirana romantična komedija sa tužnim krajem, mali film o odrastanju, čiji su kvaliteti odličan izbor glavnih glumaca i tečno pripovedanje. Više film scenariste Mihića nego reditelja Randića, u Leptirovom oblaku se ističu odlike ranog Mihićevog rukopisa: muke zbunjenog tinejdžera, homoseksualna zabuna, uplitanje rokenrola u priču... Muzika Bijelog dugmeta sa ploče „Šta bi dao da si na mom mjestu“ ne uklapa se uvek u radnju, jer nije ni pisana za film. Neki od motiva kasnije će inspirisati Srđana Dragojevića za Mi nismo anđeli (drugarica opterećena časopisima za žene koja savetuje glavnu junakinju kako da se ponaša sa dečkom), na kom će upravo Randić biti asistent reditelja. Svakako vredan naslov u korpusu jugoslovenskog „omladinskog filma“.

* * / * * * *

Ja LEPTIROV OBLAK obilazim s vremena na vreme (na nekih pet godina), i to sasvim neplanski, i nakon poslednjeg gledanja mogu da ustvrdim da se radi o ubedljivoj omladinskoj drami, ubedljivom uprkos brojnim manjkavostima koje su sve od reda odlike kako većine SFRJ filmova tog vremena, ali i Mihićevog autorskog pristupa. Ako se po strani ostave neusresređenost, paušalnost u vođenju radnje i ishitrenost u praćenju bočnih likova, LEPTIROV OBLAK stoji kao zanimljivo ostvarenje i vredan dokument u smislu istorije privatnih života jednog vremena.

I potpuno je tačna ocena da je ovo prvenstveno film samog Mihića i da je Randićev rukopis ovde u dubokoj senci. Leptirov oblak se može posmatrati i kao uspeliju varijanta LJUBAVNOG ŽIVOTA BUDIMIRA TRAJKOVIĆA.

Da, Žika je u pravu - Bjelo dugme je potpuno nebitno za film, ne uklapa se... Glavni lik je isto tako mogao da se pali i na Nove fosile, razlika se ne bi osetila... Randić je verovatno pokušao da iskoristi popularnost Dugmića i činjenicu da je Brega radio muziku za film.

Očekivao sam da će tokom filma biti reči o Bjelom dugmetu, da će junaci možda ići na koncert ovog benda - ali je Mihić izneverio. Osim kratkotrajno prikazanog postera na zidu glavnog junaka u filmu nema nikakve priče o Bjelom dugmetu.

Zbog toga mislim da je čitava priča o Bregi i Dugmićima naknadno ubačena, pošto je Mihić već napisao scenario.

Zanimljiva su mi poređenja sa Anđelima. Reklo bi se da je Dragojević kao mlad pogledao Leptirov oblak i da je ovaj film na njega ostavio snažan utisak --- nešto slično, ali u još ekstremnijem vidu, dogodilo se u Anđelima 2 u kojima je Dragojević gotovo u potpunosti ripovao She's Out of Control...

Evo, jedan tekst na temu omladinskog filma...

Jedan cryptic writing unutar filma. Na početku, Cvijanović pokušava da na bubnjevima prati Bijelo dugme. Jedini drugi instrument koji u toj sceni "airuje" su klavijature. Da li je to aluzija da će Ipe i Laza prvi napustiti životnu scenu. Da li on uči bubanj i deonica Dugmeta da bi preuzeo Ipetovo mesto u bendu, da li je ova scena neka vrste pretnje Ipetu da će ići na robiju?

Da bih se što kompetentnije uključio u tumaćenje LEPTIROVOG OBLAKA, danas sam ga reprizirao. On je u ovom eseju o Omladinskom filmu spadao među filmove o mladima koje su pravili stariji reditelji i moglo bi se reći da je reč o paradigmatičnom primeru takvog filma.

Naime, u ovom naslovu se kroz prizmu priče o mladom čoveku zapravo prelamaju određene poetičke koncepcije filma koji zapravo govori o nekom ranijem vremenu. Zar ne možemo LEPTIROV OBLAK smatrati nekom vrstom rimejka BUBAŠINTERA sa praktično preslikanim porodičnim odnosima, a na neki način, kad je reč o tematizovanju straha o homoseksualnosti čak i filmom koji (neuspešno) preslikava i subverzivne strategije Jelićevog remek-dela?

Sa Zoranom Cvijanovićem u glavnoj ulozi, i to čitavu deceniju i po pre nego što je otkrio svoju populističku personu, ovaj film ubija vlastitu komunikativnost i polazi putem neke vrste arty tumačenja mladalačke teskobne egzistencije, iako po svojoj strukturi, to zapravo nije. Cvijanovićev junak je zbunjen, hermetičan, prilično nejasan, sa nekom melanholijom koja ne liči na tipičan pitak prikaz puberteta.

Izbegavanje hepienda na kraju i sama završnica u kojoj Cvijanović više liči na nekog Hanekeovog smarača nego na normalnog momka, pošto mora da se odrekne od tipične, željene, konvencionalne putanje sazrevanja i opredeljuje se za neke alternativnije seksualne prakse odnosno drugu vrstu razrešenja svojih libidanlnih potreba, koje takođe opet podsećaju na odnos iz BUBAŠINTERA u kome umesto LEPTIROVE prodavačice, tetka preuzima inicijativu.

Dakle, osnov problema LEPTIROVOG OBLAKA je u tome što Mihić i Randić sprovode poetiku iz nekog drugog vremena, baziranu na odnosima koji su važili u nekim drugim okolnostima, i ta poetika je toliko snažna, na nivou scenarističkog rukopisa pre svega, da se naprosto ne može primeniti na druge okolnosti.

Jugoslovensko društvo se od vremena BUBAŠINTERA do LEPTIROVOG OBLAKA naprosto previše transformisalo da bi se ista specifična poetika mogla primenjivati. Pre svega desilo se Bijelo Dugme, 1977. desila se Hajdučka česma i više nije bilo isto biti mlad u SFRJ. Iako je sam BUBAŠINTER film iz 1971. taj film je mentalno ipak nekako malo više u šezdesetim, to je film u kome se ne oseća da je u Beogradu već igrana KOSA i sl. No, taj film ima neke druge autentične kvalitete zbog kojih ga smatram jednim od najbitnijih klasika.

Inače moramo imati na umu da je upravo Mihić kreirao koncept generic jugoslovenske filmske porodice, odnosno on u saradnji sa Kozomarom, a to je dakle porodica na čijem je čelu Danilo Bata Stojković, naizgled namrgođeni i rigidni a zapravo dobroćudni predstavnik srednje klase koji ima jasnu viziju kako sin treba da se razvija.

Praška škola je kasnije preuzela ovu strukturu porodice koja je profunkcionisala još u obodnim ostvarenjima Crnog talasa a do danas nismo imali novu definiciju porodice u srpskom filmu, i otud sve češće u filmovima imamo junake koji nemaju porodicu, čiji su roditelji umrli ili žive u inostranstvu.

U tom smislu, LEPTIROV OBLAK je sa likovima koje igraju Seka Sablić i Paja Vuisić potpuno na liniji.

Bijelo Dugme kao muzička podloga nažalost nije dovoljno da zarobi utisak kako je to biti mlad 1977. godine.

* * / * * * *

Inače, vrlo je zanimljivo da je iste godine snimljeno i SPECIJALNO VASPITANJE i taj film je, meni se čini, bitniji u tradiciji, u svakom smislu.

Kao companion piece LEPTIROVOM OBLAKU, treba da pogledate DISTORZIJU Mihe Hočevara. Kada sam ga pustio ocu, on je prezrivo rekao, "Šta je ovo, neki slovenački LEPTIROV OBLAK?" Meni je doduše DISTORZIJA jača...

Ne znam da li sam Žiki već dao kopiju, ako nisam, čeka ga na vertikali bola...

Preminuo reditelj Zdravko Randić

Filmski reditelj i jedan od pionira srpskog filma Zdravko Randić, umro je danas u 85. godini, saopštilo je Udruženje filmskih umetnika Srbije (UFUS).

U saopštenju se navodi da je Zdravko Randić svoje ime i svoje filmsko autorsko delo na trajan i neizbrisiv način uklesao u istoriju srpskog filma i da je jedan od pionira srpske kinematografije.

"Zdravko Randić je svojim neumornim i nesebičnim društvenim radom doprinosio uređenju kinematografskog života u Srbiji, i po tome ostaje pregalački uzor", piše u saopštenju.

Randić je debitovao filmom "Cipelice na asfaltu" 1956. godine, a neki od njegovih najznačajnijih filmova su "Opklada" i "Tragovi crne devojke", koje je snimio sedamdesetih godina prošlog veka u poetskom ključu srpskog crnog realizma, a po scenarijima Živojina Pavlovića i Aleksandra Tišme.

Deo njegove stvaralačke zaostavštine su i filmovi "Zemljaci"(1963) i "Leptirov oblak" (1977).