novi kadrovi
srpski english
It is currently Tue May 23, 2017 9:34 pm

All times are UTC + 1 hour




Post new topic Reply to topic  [ 58 posts ]  Go to page Previous  1, 2, 3
Author Message
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Sun Feb 26, 2017 3:05 am 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
Novi film Emira Kusturice NA MLIJEČNOM PUTU u vreme izlaska “otpisan” je kao kompilacija njegovih najvećih hitova, tema, interesovanja i uzora, ali i konkretnih elemenata iz ranije kanonizovanog imaginarijuma. U određenom smislu, ta definicija stoji. Međutim, NA MLIJEČNOM PUTU je i mnogo više od toga. Ovo je Emir Kusturica u jednom potpuno novom ključu u kome reinterpretira ono staro, ali na fundamentalnom nivou otkriva i neke nove stvari, kako na nivou rediteljskog izraza, tako i na nivou žanrovskog konteksta u koji se postavlja.

NA MLIJEČNOM PUTU bi se u jednoj rečenici mogao definisati kao ŽIVOT JE ČUDO koji funkcioniše. Čitav niz elemenata sprečio je ŽIVOT JE ČUDO da bude kanonski film Emira Kusturice iako je imao sve predispozicije za to. Za početak glavnu mušku ulogu je igrao Slavko Štimac koji već tada nije mogao da iznese tako zahtevan film, a Nataša Šolak je bila otkriće u tom filmu ali sa Štimcem nije bila sasvim kompatibilna. Kusturica je zatim film preopteretio raznim digresijama i film je povremeno delovao nesigurno, kao da neku fundamentalnu nespremnost reditelja na finalne odluke i nepoverenje u materijal nadoknađuje senzacijama. Konačno, to je bilo film koji je Kusturica radio bez Vilka Filača, Gorana Bregovića i Miljena Kljakovića Kreke i taj gubitak se osećao, naročito u domenu muzike.

ŽIVOT JE ČUDO ipak na svom suštinskom nivou prati Kusturičinu najuspešniju mustru - reč je o jednostavnoj melodrami smeštenoj u usbudljive okolnosti gde se potentna osnovna situacija nadograđuje raznim slojevima Kusturičnog izraza i metatekstualnosti. Ipak, iz navedenih razloga, to sve nije profunkcionisalo.

Jedan deo problem tog filma proisticao je i iz njegovog “povratničkog” karaktera, Kusturica je tada već neko vreme odsustvovao sa scene i u filmu se oslonio i na poneke nove glumce, neke koji su stasavali u tužim filmovima, bilo da je to Dragojević (Trivalić, Kojo) bilo Golubović (Vuk Kostić).

ZAVET koji je usledio brzo posle toga bio je pad u kome su se svi narečeni problemi osetili, s tim što je to bio film koji nije u dovoljnoj meri bio oslonjen na Kusturičinu dokazanu mustru jer nije imao “istorijsku” dimenziju. Ali, u tom filmu Kusturica formira svoj bandwagon mokrogorskih narurščika i bećara koji će u MLIJEČNOM PUTU dostići svoj zenit.

Istovremeno, u pogledu osnovne glumačke ekipe u MLIJEČNOM PUTU, Kusturica pravi neke radikalne rezove. Tu je Monica Bellucci, internacionalna zvezda, tu je Sloboda Mićalović koja je rekontekstualizovana, izvučena iz Šotrinih produkcija i uvedena u nešto novo i konačno, tu je sam Kusturica kao glavni glumac. Svaka od ovih odluka je bila rizik i svaka od njih se isplatila.

Sloboda Mićalovć je talentovana glumica i sada je to konačno pokazala na najvećoj sceni dostupnoj našem glumcu. Sličnu priliku dobila je Katarina Radivojević u ČARLSTONU ZA OGNJENKU, filmu čija se senka nadvija i na ZAVET na nivou osnovnog zapleta, i na MLIJEČNI PUT kad je reč o završnoj sceni. Slično je sada dobila i Sloboda, ulogu u kojoj je u ambicioznom filmu pokazala da je mnogo više od onoga što se zahtevalo kod Šotre. U tom smislu ona je sigurno najveći dobitnik u ovom filmu.

Monica Bellucci je globalna zvezda i u ovom filmu je relativno prihvatljivo smeštena u bosanski kontekst, pre svega u pogledu toga otkud tamo Italijanka i sl. Međutim, uloga koju je odigrala u ovom filmu spada u red u najozbiljnijih i najzahtevnijih koje je do sada odigrala a za nju se i pored imidža seks simbola itd. ne može reći da nije igrala supstancijalne likove u raznim filmovima. Romansa odraslih ljudi koju ona sprovodi sa Kusturicom je novi vid izazova, kao i snalaženje u bajkovitom survival trileru u koji se MLIJEČNI PUT postepeno transformiše.

Konačno, tu je sam Kusturica koji je odličan u glavnoj ulozi. Koristeći vojni durbin koji podseća na rediteljski zuher, on svemu naravno daje i meta-nivo, međutim ovo je jedna dobro odigrana uloga. Mi naravno znamo da Kusturica poslednjih godina često glumi, tu nema tajni, i da je prilično dobar, međutim ovo je na više nivoa pravi potez. Prvo, dobro je odigrao ulogu - drugo - ko bi tu ulogu mogao da igra? Nijedan naš glumac nema internacionalnu prepoznatljivost tog nivoa, a strani glumac u ulozi Srbina bi uz Monicu već bio previše. Dakle, ovo je i kreativno ali i komercijalno promišljen potez.

Film možemo jasno podeliti na dva dela. Prvi deo filma je Kusturičin ROAD WARRIOR - dakle pokušaj da se iz drugog puta dobro uradi film kojim nije zadovoljan, u ovom slučaju to je ŽIVOT JE ČUDO. Prva polovina je barokni špageti vestern smešten u zaraćenu Bosnu, sa izrazito neutralnim stavom prema učesnicima sukoba izuzev detalja da su džihadisti obezglavili oca glavnog junaka. U tom baroknom špageti vesternu, film ponajviše zavisi od gledaočevog afiniteta prema Kusturičinoj poetici međutim za razliku od ŽIVOT JE ČUDO film ima potpuno jasnu ideju kuda se kreće, ima harizmatične glumce i na kraju krajeva ako bismo razgovarali šta bi možda moglo biti višak verovatno se ne bismo složili.

Drugi deo filma je međutim segment u kome Kusturica briljira. Moja teorija o preplitanju Millera i Kusturice je poznata i taj drugi deo postaje i u bukvalnom smislu njegov ROAD WARRIOR u postavci i emotivnom impaktu, a FURY ROAD u pogledu realizacije.

Naime, drugi deo je mešavina akcionog filma i bajke u kome glavni junaci beže od potere. I tu film postaje mešavina survival trilera, kusturicijanskog baroknog izraza u punom ederlezi zanosu i slovenske bajke. To je nesporno najmoćniji deo filma u kome se naravno svi viškovi motiva eliminišu i rediteljski izraz dostiže svoj zenit.

Kusturica je reditelj-velemajstor i voleli mi ili ne ono na šta “troši” svoj dar, njegov rukopis je ozbiljan, i snažan. Sposobnost da se na takav način poigrava žanrovima i da proniče u “filmičnost” situacija i prizora, ljudi i rekvizite, praktično nema premca. Nekada to radi njemu na štetu, u ovom filmu mu mahom radi u korist.

To što MLIJEČNI PUT nije nagrađen u Veneciji i što nije prikazan u Kanu više govori o trenutnom raspoloženju tih festivala nego o samom filmu. Uostalom u Kanu je pobedila ravasijevska televizijska drama Kena Loacha a u Veneciji četvoročasovno iživljavanje Lava Diaza, filipinskog šamana kome po poznavanje filma pod B. Činjenica da smo 2016. bili u sezoni kada se nagrađuju filmovi ljudi koji ne znaju ništa o filmu i podilazi publici koja je zalutala u bioskop bila je zla kob ovog filma. Uostalom, odličan Audiardov filma DHEEPAN je dobio Kan koliko godinu dana ranije. Dakle, nade ima.

Međutim, u srećna vremena, filmovi Emira Kusturice su imali jak repertoarrski rezultat i MLIJEČNI PUT ima sve predispozicije za to. U Rusiji je napravio skromnih dvestotinak hiljada dolara, u Portugaliji četvrt od toga, ali bio bi skandal ako ne bude razvalio u Srbiji.

Imamo srpski film koji je po glumačkoj podeli bez presedana, sa najvećom srpskom i najvećom evropskom zvezdom, sa temom koja nam je bliska i zanimljiva i sa autorskim rukopisom koji bi naša publika trebalo da ceni, ovo je prototipski “ozbiljan film koji komunicira” a po tome smo kroz istoriju prevashodno bili poznati.

Stoga, Kusturica bi svoju novu etapu mogao da ostvari kao komercijalni reditelj, naime njegova poetika jeste metatekstualna ali je isključivo bazirana na stvarima koje se gledaju “u bioskopu”. i po tome je on unikat među savremenim festivalskim velikanima. Jako ću se razočarati ako MLIJEČNI PUT ne postigne značajan rezultat na našim blagajnama, između ostalog jer bi to bio zabrinjavajući signal da se čak ni film sa objektivno velikim interesovanjem javnosti ne može kapitalizovat i i da je nastupilo vreme premontiranih serija.

Uprkos snažnoj refleksiji doživljaja iz devedesetih u ovom filmu Kusturica pokazuje ono što videli kod Dragojevića u ATOMSKOM ZDESNA. Naime, pokazao je da je izašao iz lavirinta priče o tome ko je prvi počeo i konačno akcentovao međunarodnu zajednicu kao ključni problem u konfliktima. Međutim, Kusturica je problematizovao pitanje komunizma onda kada je trebalo tako da nije upao u fazu jeftinog levičarenja koje je u našem regiona zamenilo antisrpstvo kao glavnu ulaznicu za afirmaciju.

Kusturica je i u filmu ŽIVOT JE ČUDO pokazao da je dosta iznad naše situacije, iako to nije bio pun pogodak. Onda je valjda svakom pametnom čoveku SLUMDOG MILLIONAIRE dokazao koliko su miskoncepcije o Kusturici koštale naš film. MLIJEČNI PUT je paradoksalno ne samo “najameričkiji” film u Kusturičinom opusu po pročišćenosti motiva već je istovremeno “najameričkiji” i po sugestivnosti ideološkog ključa. Pored jasnih likova i priče, Kusturica opet i najhrabrije i najotvorenije govori šta misli, voleli to ili ne.

* * * 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Sun Feb 26, 2017 5:19 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
Pogledao sam ROCCO Thierry Demaizierea i Albana Teurlaia i posle ovog ambicioznog, festivalski prisutnog, izuzetno estetizovanog dokumentarca koji može da pretenduje na ozbiljan box office, imam samo jedan zaključak.

Ovaj film nije rekao poslednju reč o Roccu Siffrediju iako mi je teško da zamislim da će se uskoro, ili ikada više pojaviti ovako ambiciozan i ovako pozicioniran dokumentarac o njemu. Međutim, ovaj film je dobar produkt, najpre zato što je Rocco izvanredan zabavljač, profesionalac. Demaizier i Teurlai su došli sa idejom da penetriraju mit a onda su se u bukvalnom smislu zaljubili u Rocca. Način na koji ga oni snimaju i fetišiziraju je verovatno nešto što bi Rocco sam želeo da pravi kada bi on i njegovi čauši to umeli i imali vremena. On ih je pustio u backstage (no pun intended) ali zapravo Stagliano i i on su odavno u backstageu, njihovi filmovi govore o tome, i taj all access momenat koliko god delovao atraktivno zapravo nije toliko ekskluzivan u svetu gonzo produkcije.

Međutim, onda je Rocco preuzeo stvar i sam otvorio određene kontroverze da bi prikrio neke druge. Prvo je progovorio o svom detinjstvu i formativnom odnosu sa majkom. Zatim je razradio priču o svom bračnom životu i predstavio javnosti svoje sinove. I u brojnim monolozima u kojima izlaže svoje nedoumice i strepnje zapravo samo je ojačao mit o sebi.

U filmu se pojavljuje Stagliano, a niko ne pominje HIV, niti se otvara priča o starim pričama o Roccovoj infekciji itd. Nacho Vidal se pominje u dijalogu, premda takođe Rocco pominje vlastita iskustva sa transvestitima što naravno dovodi u pitanje sve one priče o predmetu njihovog sukoba. Međutim, ono čime su hardcore potom nagrađeni jeste novo pojavljivanje Kelly Stafford i njen reunion sa Roccom.

Stoga ROCCO preskače niz bitnih tema, njegove duele sa savremenicima i konkurentima, narcizme malih razlika, STD rizike i prestatavlja ga kao čoveka mučenog krivicom koji je, šta može, ovisnik od seksa i to onog posle kog se kaje.

Možda najbregovićevskiji zahvat jeste to što Rocco sve to dosta ubedljivo plasira pa je potrebno biti i hardcore fan i cinik pa prepoznati da je ovo prevashodno obnova mita o njemu.

Kako rekoh, Rocco je majstor zabave i zato je ovaj Wild Bunchov ambiciozni, skupi, dokumentarac i dalje vrlo relevantna stvar i dobar produkt, iako je na kraju sve to vešta Roccova fabrikacija. Tome u prilog ide i potpuno odsustvo razrade svega onoga što bi moglo biti hronološki pregled njegove karijere gde bismo videli da je on krenuo kao generic italo-pastuv. Taj deo se praktično prenebregava i sve vreme se krećemo kroz njegovu avangardnu gonzo fazu.

Nisam siguran koliko će ovaj film imati prilike da se zavrti na prirodnom staništu za savremeni dokumentarni film a to je televizija ali zato će sasvim sigurno uspeti da baci Rocca na veliki ekran i to već po četvrti put u mejnstrim filmu.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Mon Feb 27, 2017 12:19 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
MALARIA Parvaza Shahbazija je potpuno drugačija od svega što bismo mogli očekivati od iranskog filma. Ovogodišpnji FEST donosi dosta neobičnu selekciju iranskog filma, s jedne strane imamo vesternizovanog i friškog oskariovca Ashgara Farhadija, praktično drugoiranca, s druge imamo VAROONEGI u kome se prikazuje prilična liberalizacija porodičnih odnosa i konačno MALARIA koja izgleda kao neki mladalački evropski art house. Paradoksalno, na ovogodišnjem FESTu jedini baštinik old school estetike iranskog filma je BRITANSKI naslov - UNDER THE SHADOW u kome se taj iranski stil koristi kao vid estetizacije horor priče.

Dakle, možemo reći da je "iranski stil" postao nešto što više pripada inostranoj percepciji njihove kinematografije i kulture nego što je zaista dominantna estetika tamošnje produkcije. Shahbazi nije debitant i sa ovim filmom se takmičio u nekoj od selekcija Venecije.

Film govori o momku i devojci koji beže u teheran. kako bi objasnila gde je nestala, devojka javlja ocu da je kidnapovana i on kreće da je traži. za to vreme nju zavodi život teheranske boemije, tamošnjih hipstera koji sviraju na ulici i ne poštuju autoritete, živeći od danas do sutra.

Mobilni telefoni i snimci sa mobilnih telefona igraju značajnu ulogu u filmu a paradoksalno jedina kopča sa iranskim klasicima jeste to što se značajan deo filma dešava u kombiju u pokretu a kao što znamo motorna vozila u pokretu su značajan deo poetike Abbasa Kiarostamija i Jafara Panahija. Isto se može reći ia z pokrete kamere koji su mnogo moderniji od onoga što smo naučili da očekujemo kod Iranaca, mizanscen je življi, osvetljenje modernije, glumačka igra spontanija. Konačno i sam ideološki kredo je radikalno dalji od onoga što su bili ideje emancipacije i egzistencije koja je kod Abbasa i Jafara bila bolna i neizreciva. Daleko od toga da je MALARIA neozbiljan film ali je definitivno nepretencioznija od Abbasa i Jafara, sa kredom koji se graniči sa nihilizmom. Shahbazi nije debitant ali je uhvatio duh mladosti ne samo u svojim junacima već i u rediteljskom postupku i u odnosu prema društvu i životu uopšte.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Sun Mar 05, 2017 12:53 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
Pogledao sam OSLOBOĐENJE SKOPLJA Radeta i Danila Šerbedžije, adaptaciju izvanrednog pozorišnog komada Dušana Jovanovića. Komad je bitno izmenjen u odnosu na svoju popzorišnu formu ali nažalost nije pobnoljšan i prilagođen filmu, naprotiv. Samo je sveden na Xtu parafrazu post-jugoslovenske opsesije time kako smo sami prema sebi bili gori od bilo kog okupatora. Praktično, od jednog bitnog dela iz istorije naše pozorišne dramaturgije, OSLOBOĐENJE SKOPLJA svedeno je na eho Radivojevićevog filma KAKO SU ME UKRALI NEMCI samo bitno inferiorniji u svakom pogledu.

Naime, ovaj film je malo ekranizacija Jovanovićevog komada a malo Šerbedžijino glumačko iživljavanje koje vrhuni u dva čina njegovog šmiranja u stanju moždanog udara što je svakako izazov čak i za filmske forenzičare sa najjačim živcima. Film nikada u pravom smislu ne počne i ne znam koliko su se Makedonci radovali oslobodiocima ali ja svakako jesam jer je to označavalo kraj filma.

Rade i Danilo Šerbedžija su kao reditelji raspolagali solidnim budžetom i njihov film evocira uspomenu na tehnološke standarde SFRJ filma ali u savremenim okolnostima estetski nema šta da pruži, iako se nije ni očeklivalo da oni snimaju ŠAULOVOG SINA. Prosto, ni u regionalnim okvirima oni nisu uspeli da odu izvan okvira nekog davno prevaziđenog mejnstrima. Ipak, iako je 72 DANA, debi Danila Šerbedžija bio bitno zanimljiviji film, ovaj predstavlja produkcioni korak napred i šteta što tu priliku nije bolje iskoristio.

U svakom slučaju, čistom silom smeštanja u epohu, ambicije, onoga što je ostalo od Jovanovićevog teksta, OSLOBOĐENJE SKOPLJA na neki način može da bude marginalan deo regionalne mejnstrim ponude, ali mnogo pre na malom nego na velikom ekranu.

* * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Sun Mar 05, 2017 7:32 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
Pogledao sam AFTERPARTI Luke Bursaća, dolazak još jednog novog talenta u našu kinematografiju. Ovaj film je značajan na više nivoa. Za početak, ovo je film koji kombinuje tendencije savremenog srpskog urbanog filma art house usmerenja sa željom da komunicira sa publikom i napravi svojevrsnu bioskopsku atrakciju. U filmu TMINA, svom studentskom diptihu dugometražnog formata, Bursać je pokazao da se podjednako dobro snalazi i u sirovom realizmu i u estetizovanoj žanrovskoj stilizaciji, i uprkos tome što se taj šav između dve priče itekako osetio, TMINA je bila je harizmatičan rad koji najavljuje dolazak značajnog reditelja.

AFTERPARTI je međutim doneo još jednu značajnu dimenziju Luki Bursaću kao reditelju koji obećava. Naime, on je snimio ovaj film bez budžeta, sa nekom minimalnom podrškom države, ako ne u no budget uslovima a ono u vrlo low budget uslovima, čime se apsolutno izdvojio od reditelja svoje generacije kojima je svojstveno da čekaju pomoć fondova, i da pakuju filmove godinama. AFTERPARTI što je najvažnije, ne izgleda kao film koji je snimljen u bitno lošijim uslovima od ostatka radova njegove generacije, čak naprotiv.

Fotografja Dušana Grubina filmu daje jako atraktivan izgled i jednu skoro pa refnovsku estetizaciju ambijenata i dešavanja. Bursać je ekonomičan po broju lokacija ali je svaka izvanredno odabrana, i maksimalno iskorišćena što pokazuje da ima istančan rediteljski nerv.

Druga značajna dimenzija zbog koje Bursać zalsužuje podršku jeste činjenica da je on sa svojim filmom odmah izašao u bioskope i da nije robova festivalima i čekao ih silom. Uostalom, poslednjih godina verovatno najveći festivalski uspeh postigla je PARADA koja je ušla na Berlin posle bioskopske distribucije. Dakle, prikazivanje u bioskopima nije prepreka filmovima koji su zanimljivi festivalima. Voleo bih da ova odluka ekipe AFTERPARTIJA bude nagrađena i nekim festivalom, a film za to svakako ima potencijala.

AFTERPARTI je film koji pokazuje na koji način Bursaćeva generacija oblikuje svoju NACIONALNU KLASU. Priča prati mladog wannabe celebrityja koji radi kao konobar u nekom vrlo posećenom gradskom klubu. Činjenica da je konobar u klubu daje mu reputaciju kakvu ne bi stekao da se bavi onim što voli. Uporedo sa njegovim konobarskim zgodama, teku pokušaji da se afirmiše kao glumac ali i nezaokruena romansa sa komšinicom koja radi u istom klubu u nadi da će skupiti novac da postane kozmetičarka.

Bursać uspeva da istovremeno glamurizuje i osudi lifestyle koji vodi njegov junak. Ipak, za razliku od drugih reditelja mlađe generacije koji prikazuju ljude sa margine sa blagom distancom, Bursać pokazuje toplinu i izvesnu identifikaciju sa junacima. Stoga, AFTERPARTI je istovremeno i film o jednoj ekipi ali i film za tu ekipu što je specifičan adut.

Slično PANAMI, AFTERPARTI uspeva da napipa zanimljivu temu i da joj istovremeno i arty i komercijalan tretman. Razlika je u tome što je AFTERPARTI u svojoj egzekuciji konzistentniji, iako PANAMA ima univerzalniju temu. Ipak, ova dva filma stoje kao pozitivni primeri naših mladih autora koji pokušavaju da spoje arty zahvat sa bioskopskim ambicijama.

Otud, pojava ovakvih filmova ispunjava me optimizmom i pokazuje da imamo mlade reditelje koji nisu odustali od filmova koji traže publiku.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Mon Mar 06, 2017 3:16 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. Bojana Vuletića uspeva da unese nešto novo u matricu suvog slow cinema realizma koji su izgradili rumunski festivalski favoriti. Opisati REKVIJEM ZA GOSPOĐU J. kao isključivi eho rumunske poetike je prejednostavno i nije sasvim tačno zato što je u rumunski hardver uneo nešto precizniju vizuelnu koncepciju u kojoj ipak ima kudikamo više estetizacije nego kod njih, a potom je na nivou scenarija sve obogatio humorom. Dok je Radovićev DNEVNIK MAŠINOVOĐE doneo zapravo sličnu poetiku kovačevićevske crne komedije ali je kao njenu vizuelnu okosnicu iskoristio nešto drugo, Vuletić se opredeljuje za kurentnije Rumune i koristi ih kao deblo za probijanje kapija evropskih festivala. Recept je izgleda uspešan pa je ovaj film na tim festivalima maltene percipiran kao art house komedija što tek delimično jeste.

Ja bih ga ipak, na bazi iskustva gledanja regionalnog filma, definisao kao crnohumornu melodramu, ali i kao delo koje iznova potvrđuje validnost Dušana Kovačevića kao pisca i njegove poetike. Iako Kovačević nema direktne veze sa ovim filmom, sasvim sam siguran da je mnogo šta u njemu njegova zaostavština.

Vuletićev vizuelni koncept baziran je na doslednom držanju kadar-sekvence koliko god je to moguće, izboru fotogeničnih lokacija, ali i postavljanjem istih takvih, sugestivnih situacija. Pokreti su rezervisani za ljude i vozila, a tek pomalo za kameru koja se uglavnom kreće na faru. To je specifičan izazov za glumce i svi su na njega odlično odgovorili - od Mirjane karanović koja je naravno već puno puta igrala slične likove, preko Borisa Isakovića koji je duhovtiji nego inače, pa sve do Jovane Gavrilović koja izrasta u veliko pojačanje za naše glumište. Devojčica Danica nedeljković je odlična u dobro realizovanoj ulozi foul mouthed kida koje filmu daje poseban šarm i energiju.

Vuletić je krenuo u svojevrsnoj senci svog writing partnera Stefana Arsenijevića ali je vremenom dokazao da je mnogo konzistentniji reditelj, sa solidnim rezultatima. Ovim filmom uspeva da pokaže znatan napredak u odnosu na debi i da pronađe rukopis koji mu u potpunosti odgovara.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Tue Mar 28, 2017 1:58 am 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
Pogledao sam ВИКИНГ Andreja Kravčuka, izuzetno realizovan film o usponu Kneza Vladimira na čelo ruskih plemena. U pogledu naracije, ovo je holivudizovan film koji peikazuje dosledno koncipiran heightened reality Vladimirovog naslavnijeg perioda, kada se mudrim odlukama i ratničkom hrabrošću izborio za dominantnu poziciju i opredelio da Ruse okrene hrišćanstvu. Jako je zanimljiva uloga hrišćanstva u svemu ovome jer film zapravo pokušava da spinuje ceo paganski, bratoubilački i silovateljski deo Vladimirove biografije i da ga zaključi istovremenim dolaskom na čelo plemena ali i okretanjem hrišćanstvu koje je tretirano ne samo kao politička odluka već kao autentični faktor transformacije glavnog junaka i njegovog naroda.

Ako imamo u vidu da je u prve dve trećine filma, ВИКИНГ jedan ozbiljan heavy metal ep u kome ratnici idu okolo i ne jebu živu silu, pojačani berserkerskim napicima, gde svako obeščašćenje potencijalno stoji kao uvod u ljubav, i ratnici izgledaju kao supercool surferi, tek na početku trećeg čina, Vladimir shvata da treba odustati od paganske vere.

Situacija sa jednim ritualnim žrtvovanjem koje je pošlo naopako otvara Vladimira ideji drugih religija. Nažalost, nije prikazano kako je pokazivao interesovanje za razne religije pa je recimo odbacio Islam jer zabranjuje alkohol. Elem, tek posle preuzimanja Korsunja, Vladimir u potpunosti biva uveren u snagu pravoslavlja i tome doprinosi ne samo ponašanje patrijarha Anastasa već i sam hram koji je tamo video.

U svakom slučaju, ono što verovatno može delovati neobično gledaocima jeste taj odnos prema hrišćanstvu u kome Vladimir okajava svoje brojne grehe i istinski postaje čovek vere, čime Kravčuk gradi sliku “istorijskog pomirenja” u kome nije bitno iz čega je čovek krenuo nego kako je završio.

I zbilja, sada kad razgovaramo o ovoj temi vrlo je zanimljivo i poučno posmtrati način na koji se u filmu tretiraju te osetljive teme srednjevekovnog morala i duhovnosti i načina na koji se to obrađuje u savremenom filmu koji istovremeno želi da sačuva fundamentalne vrednosti mitske matrice koju nosi priča ali i da to obogati određenim elementima realizma i istorijske rekonstrukcije.

Ruku na srce, lako mogu da zamislim i istoričare i Zapadnjake kako se gnušaju nad ovim hibridnim narativnom, ali on i umetnički i ideološki funkcioniše.

Najveća slabost filma je na nivou dramaturgije i to ne samo na planu scenarija već i kreiranja drame u glumačkoj podeli. Naime, u nekoliko navrata, iammo situaciju da otežano identifikujemo junake. Srećom, konflikti unutar scena su dovoljno jasni da shvatamo “sa kim jašemo”, što bi rekli u starom Holivudu.

Ono što je važno, ključno je da imamo harizmatične junake među onim koji su noseći a Danila Kozlovsky ovim filmom podiže svoj star power na još viši nivo.

Ipak, pored Kozlovskog, najveći adut filma jeste sama Kravčukova inscenacija. Film je izvanredno snimljen, kadriranje je nepogrešivo iz scene u scenu, estetizacija je vrhunska, visoka i konzistentna, kao i montaža. Mogu slobodno da kažem kako je ВИКИНГ možda i najbolji film u pogledu uvođenja savremenih filmskih tehnika u prikaz Srednjeg veka. Neke od bitaka u njemu zaista su nesvakidašnje, i u našoj aktuelnoj epohi možemo reći da je ВИКИНГ verovatno vrhunac filmskog prikazivanja Srednjeg veka jer objedinjuje sve - spektakl, borbe, paganizam, hrišćanstvo, dinastičke sporove i mitske elemente.

Svemu tome treba dodati da se kod nas prikazuje duža verzija, za one starije od 18 godina koja traje 148 minuta i moram priynati da ne pamtim film ovog trajanja koji je tako “brzo” prošao. Međutim, Kravčukov vizuelni izraz je prepun detalja, sa razrađenom teksturom i zaista čini ovo jednim “kaloričnim” iskustvom. Iz svih ovih razloga, film i dobija tih pola zvezdice viška.

* * * 1/2 / * * * *


Top
 Profile  
 
 Post subject: Re: FEST 2017.
PostPosted: Fri Apr 07, 2017 6:00 pm 
Offline

Joined: Wed Jan 23, 2008 10:36 am
Posts: 6349
Pogledao sam CITY OF TINY LIGHTS Pete Travisa, adaptaciju romana Patricka Neatea. Reč je o krimiću koji prebacuje neke od obrazaca proze i ekranizacija Raymonda Chandlera u savremeni londonski milje, među pakistansku emigraciju. To prebacivanje urađeno je uglavnom dobro i uglavnom sveobuhvatno a Riz Ahmed dobija priliku da zaigra tvrdog privatnog detektiva koji istražuje nestanak ruske prostitutke. Travis se vraća u Britaniju posle neuspešne holivudske epizode i ponovo radi film koji mu po kapacitetu najviše odgovara, BBCjevu filmsku produkciju, triler koji se može realizovati okretanjem povišenom realizmu sa korenima u britanskoj televizijskoj estetici i sa političkim tonovima.

Travis je radio ovaj film sa DPjem Felixom Wiedermannom koji je stasavao na britanskoj televiziji i zanimljivo je da u postupku koriste dosta retro digitalnih rešenja. Za razliku od dosta osrednje fotografije u STRATTONu, ovde Felix pruža mnogo jasniju estetizaciju.

Uprkos tome što CITY OF TINY LIGHTS ne dobacuje ni blizu statusa značajnog britanskog krimića svoje generacije, daleko je bolji od onoga što poslednjih godina nastaje u tom žanru, a Riz Ahmed je glumac u usponu i sigurno mu daje nešto viši profile nego što bi inače dobio.

Ukupno uzev, Travis je snimio jedan od onih filmova koje možda nije neophodnoe gledati u bioskopu ali će dugo živeti na ostalim formatima.

* * * / * * * *


Top
 Profile  
 
Display posts from previous:  Sort by  
Post new topic Reply to topic  [ 58 posts ]  Go to page Previous  1, 2, 3

All times are UTC + 1 hour


Who is online

Users browsing this forum: No registered users and 2 guests


You cannot post new topics in this forum
You cannot reply to topics in this forum
You cannot edit your posts in this forum
You cannot delete your posts in this forum
You cannot post attachments in this forum

Search for:
Jump to:  

2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč

Powered by phpBB © 2000, 2002, 2005, 2007 phpBB Group