Evo utisaka o pročitanom žanrovskom tzv. ALTERNATIVNOM delu zbirke:

Već pet godina imam ovo vrlo interesantno izdanje i sad je konačno došlo na red za čitanje.

Knjiga je koncipirana kao spoj dve zbirke i prelomljeno je tako da može da se čita sa dve strane.

S jedne strane, kreće zbirka NOVA SRPSKA (ALTERNATIVNA) FANTASTIKA koju je priredio Boban a s druge NOVA SRPSKA (POSTMODERNA) FANTASTIKA koju je priredio Sava Damjanov. Ovaj koncept prelamanja je vrlo interesantan zbog toga što na neki način miri i sučeljava dva pravca razvoja fantastike - jedan koji je prihvaćen od strane establišmenta i drugi koji je u žanrovskom getu.

Počeo sam čitanje sa ALTERNATIVNE strane. Na koricama postoji kritika Aleksandra Jerkova koja istovremeno i konstatuje žanrovsku getoiziranost i potvrđuje da u tom getu ima pisaca sa kvalitetnim književnim delima.

Zatim sledi neobično sexy detalj, moguć samo u knjizi izdatoj 1994. godine a to je uvod Dušanke Đogo, seks simbola iz vremena klasičnog SPSa.

Zatim, tu je Bobanov predgovor koji je vrlo efektno i sažeto sa minimalnom dozom kukanja nad getoiziranošću žanrovaca, sagledava poziciju, istoriju, razvoj žanrovske fantastike kod nas.

Zanimljivo je 16 godina kasnije čitati takav predgovor jer se sada situacija i jeste nije promenila. Jeste u domenu izdavaštva, nije u domenu kritike.

Filipovićeva BEŽIM U NOĆ je tradicionalno stilski efektna kao što se očekuje od ovog pisca. Uživanje u samom pripovedanju i jeziku odnose prevagu nad dramaturgijom ali pažljivim čitanjem stiče se utisak i o nekakvoj logici.

PREKO DUGE Vladimira Lazovića sa prelivanjima između različitih stanja svesti, ravni zbilje, neba i zemlje te milenijumskim sukobima kojima je čvorište u Bosni delovala mi je kao intro za POSLEDNJEG SRBINA. Čini mi se da bi ta priča bila efektnija da je razrađena u neku dužu formu, recimo roman. Ali sada sa POSLEDNJIM SRBINOM taj roman ne bi bio tako svež kao tada.

Bobanov PROSJAK I KOCKAR spada među kraće u zbirci. Ovoj priči se formalno nema šta zameriti, ali preokret je mogao biti sadržajniji. Ovo je priča koja nije koncipirana na preokretu iz koga crpi svoj smisao ali svakako jste na smislu koji bi zaključenje trebalo da ima. Mislim da to nedostaje ovoj priči i uprkos njenoj disciplinovanosti u svakom pogledu, mislim da Boban bolje piše kada više rizikuje a čini mi se da je ova priča nastala upravo sa idejom da bude što tačlnija i sa što manje grešaka, u čemu je pisac i uspeo.

Oltvanjijeva priča UMIRUĆI LEPTIR podsetila me je na situaciju koju sam već pomalo i zaboravio, a to je zašto sam uopšte želeo da da čitam CRNE CIPELE i očekivao išta od njih in the first place. Oto se snašao dobro u ovoj kratkoj horor ispovesti, možda baš zato što je, izuzev par vrlo jasnih asocijacija kroz detalje, vremenski pa i geografski potpuno nedefinisana.

Pročitao sam priču Gorana Skrobonje LJUBAVNICI. U njoj, Skrobonja suvereno vlada pripovedanjem, i eventualno se u ovoj priči mogu naći dve mane, od kojih je jedna suštinska a druga na nivou detalja. Suštinska je vezana za izmeštanje priče u svet u kome sa brodova restorana trešti "vulgarni folk" a likovi se zovi Adrijan, Kler i Megan, pisac od avansa za novi roman kupuje stan i sportska kola ženi. Koja je to zemlja? Irska? Gde je folk tako popularan i glasan? U kojoj zemlji gde se ljudi tako zovu i pisci tako žive, trešte vulgarni folk hitovi na reci? jel to neka Južna Amerika?

Manja primedba je vezana za nešto o čemu sam već pisao kad je o Skrobonji reč a to je tendencija da "proda" priču kroz neki detalj koji je demistifikuje ili razotkriva preokret. U LJUBAVNICIMA je cela struktura tako postavljena da se unutar te okvirne postavke razgovora kod islednika priča odvija u retrospekciji. Skrobonja uglavnom ne greši i koristi replike kod islednika da razvije interesovanje za tok priče. Ipak, na jednom mestu, u sred priče "proda"/"potroši" formulaciju koja je bila sjajna za kraj, a krvavi završetak prepričava pre nego što uđe u elaboraciju, analizu, te ripper situacija više stoji kao neki torture porn nago što ima neku jaču funkciju u tkivu priče.

Ono što je svakako za pohvalu pored opšteg visokog nivoa ove priče jeste i dobro postavljen lik pisca odnosno dobar opis samog pisanja kao procesa koji je funkcionalan i nepretenciozan.

Pročitao sam Zorana Stefanovića, NA PROLEĆE, LJUBIĆEMO SE. Po meni, ima sličan problem kao Lazovićeva. Mislim da je prosto previše motiva za kratku priču i taj horor i alternativna istorija. A opet i horor element je interesantan i alternativna istorija deluje solidno istraženo kada je reč o samoj JNA, iako je premisa s jedne strane nedovoljno različita od onoga što se zaista desilo (rat počinje na Vidovdan 1989. umesto dve godine kasnije), plus mogućnost da Slovenci organizuju tajno takvu vojnu silu pa makar i uz pomoć Vatikana deluje prilično suludo.

Ali, opet i ovo bi mnogo više vode pilo u nekoj dužoj formi.

Pročitao sam priču Zorana Neškovića PREDVEČE SE NIKAKO NE MOŽE... Ovo je interesantan konvencionalni školski postavljen SF sa tačnim spojem izmaštane nauke i novog pogleda na međuljudske odnose proisteklog iz promenjenih okolnosti. Slično Bobanovoj priči, u ovoj ima najmanje grešaka, interesantna je sve vreme ali prilično pada u jedinoj instanci u kojoj rizikuje a to je kraj. Na kraju se priči, da se vitezovićevski izrazim, "dogodi umetnost" i ishod najednom bude antiklimaktičan, useiljeno neodređen, a o poetskom post skriptumu napisanom koliko shvatam deset godina posle priče, da i ne govorim.

Mislim da bi od Neškovićeve priče mogao da se snimi dobar i interesantan niskobudžetni film.

Pročitao sam i priču Zorana Jakšića SEDMI PARAGRAF. Čini mi se da je ta priča zalutala u ovu zbirku. Reč je o nekakvoj prevaziđenoj, prilično infantilnoj alegoriji koja ni po kvalitetu, a ni po žanru, ne dobacuje do nivoa ove zbirke.

Pročitao sam VRT PRAMČANIH FIGURA Veronike Santo. Ovo je priča sa izvesnim borhesovskim elementima ali je u suštini dosta bliska i nekim realističkim delima, dok po usudu junaka malo vuče i na Nastasijevića i na neka dela Iva Vojnovića. Iskren da budem, očekivao sam da će priča na kraju imati SF preokret i da će se ispostaviti da je Tarik vanzemaljac, ali ni ovakav bezmalo realistički ishod, lišen čak i borhesovske dimenzije nije loš, daleko od toga. naprosto, u ovom delu zbirke smo imali androide, ljude kojima rastu žileti iz tela i onda je ovakva celina dosta neočekivana. Reklo bi se da se ova pripovetka lako mogla naći i u postmodernom delu zbirke.

Pročitao sam AVANTURU BELOG NOSOROGA: EKSTAZI Aleksandra Markovića. Ne čudi što je ova priča u kritikama Jerkova i Janića apostrofirana kao nešto dobro pošto ona upravo liči na jedan posprdan odnos prema žanrovskim tekovinama. Ovogodišnji dobitnik Vitalove nagrade Slobodan Vladušić je u svom FORWARDu delimično na ovoj liniji, s tim što je Marković ipak bolji pošto u svom humorističkom/rableovskom korišćenju kostura detektivske priče uspeva da iz žanrovske strukture izvuče neku vrstu konsekventnosti i zaokruženosti. Isto tako, ne može se osporiti da je stil pitak i da su pojedini detalji vrlo duhoviti. Međutim, mnoge šale i reference su dnevnopolitičke i efemerne na druge načine, namigivanje čitaocu je u mnogo slučajeva potpuno deplasirano i u krajnjem skoru EKSTAZI više deluje kao ozbiljno i studiozno pisana interna šala iz pera jednog nespornog talenta. Međutim, ne čudi da je upravo ta neka najmanje književni vredna dopadljivost uspela da komunicira sa glavnotokovskom kritikom.

Iako ne prepoznajem puno vrednosti u ovoj priči, ipak rado ću čitati još Markovićevih priča za koje se nadam da se razlikuju.

Pročitao sam HERBARIJUM Ljiljane Praizović. Priča je ekstremno pretenciozna, pisana je namerno arhaičnim jezikom koji nažalost ne dobija na nekakvom poetskom kvalitetu zbog svoje transformacije. Bilo je dosta teško probiti se kroz ovu priču, no na kraju se ispostavilo da je to dečja igra u odnosu na OČI JANUSA Ilija Bakića koja se nalazi negde na ničijoj zemlji između poezije i proze, meša niz SF elemenata sa hororom, sa posebnim dodatkom gore-proze koja liči na stihove nekog pretencioznog heavy metal benda, i onda na kraju ne istrajava u totalnoj iracionalnosti već ipak na kraju pokuša da nam objasni o čemu se tu u stvari radi. Ipak, Bakiću se ne može osporiti izvesni stepen horor imaginacije, pre svega u građenju atmosfere i gorea. Ipak, da bi ovakav hvale vredan eksperiment funkcionisao, jezik mora biti znatno efektniji i lucidniji. Nadam se da je Bakić unapredio ovaj template u svojim kasnijim delima.

Za kraj sam ostavio komad od buta, DAN MITRE Radmila Anđelkovića.

Ova novela mi je delovala dosta zastrašujuće kao čitaocu, zbog svog obima, međutim ispostavilo se da nema razloga za strah. Ovo je odličan SF starog kova sa dobrom razmerom naučne fantasike, fantastike u širem smislu i kontemplacije o promenjenim okolnostima u odnosu na promenjenu stvarnost i sam zaplet priče. Uprkos tome što priča donosi više likova, vizura, preokreta, događaja i tehničkih specifičnosti, ispričana je vrlo pregledno, što je još veći podvig ako imamo u vidu da se pisac ograničio na pripovedanje u prvom licu što je samim tim onemogućili ispisivanje nekih eksplicitnijih putokaza za čitaoca. Pa ipak sve je jasno, svaki lik je zanimljiv, i iako ima pedesetak stranica, čita se praktično u dahu.

Meni sve Radmilovo deluje zastrasujuce kao citaocu. Ko je probo da cita onog Grbovnika, i u haiku duva...

Deluje, ali nije. Dobro je, i maštovito je.

Pa dobro... To je deda piso pre 20 godinica, u medjuvremenu se zbabosao pa mu presahla masta.

Pazi, ja ne znam čoveka, ali ovo je meni bilo dobro, mada ja nisam neki stručnjak za literaturu, no sva sreća knjige se i ne pišu za stručnjake. Nisam ništa drugo čitao za njega, možda si ti naleteo na minu?

U svakom slučaju, Radmilo voli AVATAR. To je dovoljan minimum zdrave pameti i vitalnosti što se mene tiče.

Radmilo voli Avatar? Pa ima ga se odreknu Gula i Bobi.

Ja sam cito i probo da citam dosta njegovoga ali u pitanju je nesto najdosadnije od domaceg SF-a... Citanje telefonskog imenika je uzbudljivije od citanja Radmilovih prica.

Osnovna razlika u pristupima između Alternativnog i Postmodernog dela jeste upravo u nekim generalnim poetičkim odrednicama. S jedne strane, u Postmodernom delu nastupaju iskusniji pisci sa evidentno razvijenijim rukopisom i mnogim atributima koji se stiču iskustvom. Međutim, tu prednost oni ne realizuju na terenu jer su, paradoksalno, površniji u izboru tema u odnosu na Alternativne.

U Alternativnom delu rekao bih da su teme priča univerzalnije i da su te priče, na određeni način, manje obajatile od ovih.

Ipak, Postmoderni u proseku bolje pišu od Alternativnih na nivou jezika a ovo se pre svega vidi u ambicioznijim pričama čiji se smisao ne vezuje za samu fabulu. Sigurno je da su na to uticali i uzori koje su alternativni mahom sretali u formi prevoda.

U tom smislu, ovaj utisak se prenosi kao neka vrsta paradigme i na našu književnu scenu gde je establišment zapravo vrlo lokalan i ličan i stvara atmosferu u kojoj jako teško može nastati neko relevantnije delo, a s druge strane žanrovski pisci nedovoljno pišu.

Kada govorim o "lokalnom", ne koristim tu reč u pozitivnom smislu relevantnosti na terenu ili dodira sa društvenim temama već u jednom pežorativnom smislu, kao da je reč o jednoj internoj književnosti.

U tom smislu, najinterniji rukopis Aleksandra Markovića, Jerkov prepoznaje kao antologijski u svojoj recenziji.

Što se raznovrsnosti tiče, reklo bi se čak da je Alternativni do zbirke raznovrsniji od Postmodernog po različitim literarnim postupcima.

Opšti utisak posle čitanja dve knjige jeste da su 1994. obe strane zapravo imale štošta da nauče jedna od druge.

Rekao bih da je po novim izdanjima naša žanrovska scena dznatno zrelija nego tada, i da se bolje obnovila i izvršila smenu generacija od glavnotokovske književnosti.

Sava Damjanov je napisao studiozan Predgovr i Pogovor. U Predgovoru se bavi definisanjem fantastike u teorijskom smislu i postavlja je u kontekts istorije književnosti da bi zatim srpsku književnost podelio na periode i u svakom od njih našao dela koja spadaju u fanatstiku. Najveći fokus ovog predgovora stavljen je na dela nastala tokom osamdesetih i celi školu pisaca koji su tada zauzeli značajnije mesto na sceni a unutar tog skupa, najveći akcenat stavkljen je na Milorada Pavića koga Damjanov smatra rodonačelnikom.

U Pogovoru, Damjanov je objasnio način na koji je selektirao pruiče i zašto je ovo "hrestomatija" a ne "antologija". Ono šo je problem jeste to što u selekciji ima dosta sličnih priča, neke su maltene identične te se teško može govoriti o skupu različitih literarnih postupaka.

Milorad Pavić koga damjanov proglašava za Rodonačelnika, realno je najbolji pisac u zbirci i njegove priče najbolje funkcionišu na svim nivoima. U tom smislu nije nezasluženo što je prisutan sa tri priče.

Priča VEČERA U KRČMI "KOD ZNAKA PITANJA" je odličan primer korišćenja više postmodernističkih strategija u jednoj priči kao što su intertekstualnost pa sve do fine parodije a sve je prožeto fantastikom iz koje ceo postupak izvire i u njoj ishoduje.

BLATO ima u sebi fantastiku i postmoderne zahvate izražene u formi maštovite, bizarne, porodične hronike u kojoj se naravno dosta poigrava sa istorijskim i književnim detaljima. Ipak, VEČERA mi je bila efektnija ali po BLATU se vidi da je delo ozbiljnog pisca.

ZAPIS NA KONJSKOM ĆEBETU je priča u kojoj Pavić primenjuje opet razne postmodernističke zahvate i to u jednoj vrlo kratkoj ali vrlo vešto koncipiranoj priči koja se efektno zaokružuje i odlikuje sjajnim idejama.

Pavićev stil biva iskorišćen u priči Vladimira Pištala MILORAD PAVIĆ - IZABRANIK u kojoj Pištalo pokušava da falsifikuje Pavićev rukopis i to radi dosta solidno. Ukoliko unutar ove priče postoje neke literarne reference ili aluzije na ličnosti iz kulturnog života, meni nisu bile čitljive.

Sreten Ugričić u DEVICI I JEDNOROGU nudi pretencioznu priču baziranu na obilju već učmale simbolike i bombastičnih formulacija.

Mileta Prodanović u priči GOSPODARA NJEGOVOG GLAS oslanja se na formu članka, kolumne u kojima tumači realne i izmišljene fenomene simulirajući stil nešto prosvećenijeg magazinskog teksta. Priča je konzistentna u svom stilu ali nema značajniju idejnu dimenziju.

Priča Ljiljane Jokić Kaspar OBOŽAVALAC može se tumačiti kao dogor Posmoderne zbirke na Oltvanjijevog UMIRUĆEG LEPTIRA iz Alternativne. Meni je Oltvanjijeva priča efektnija i upečatljivije tretira opsesivnog fana.

NOVA BIOGRAFIJA HORHE LUISA BORHESA (1899-1984) Milenka Pajića je je nadborhesivanje sa Borhesom u kome on piše svoje varijante Borhesovih priča unutar jedne celine sa različitim dometom. Slično pokušava na temu Borhesa i Predrag marković u TAVORSKOJ SVETLOSTI koja je prilično konvencionalan postmodernistički zahvat sa sve izmišljenim Borhesovim pustolovinama. Ali na makroplanu to je salata u kojoj se velikom brzinom smenjuju celine, svaka hermetičnija od prethodne, kao mali leksikon opštih intelektualističkih mesta a sve bez nekog ubedljivog ishoda u bilo kom smislu.

Sličnu konfuziju ali obogaćenu neuspelim pokušajima humora nudi i Velimir Ćurgus Kazimir u svojoj priči JEDNO SHVATANJE VIZANTIJE koja bi danas bile verovatno pre nazvana postom na nekom pretencioznom blogu nego literaturom u bilo kom smislu.

TRN Nemanje Mitrovića je priča u kojoj me je izdalo strpljenje, reč je o bujici rečenica u kojoj mi na kraju nije ni bilo jasno o kakvom postupku je reč.

PILETIĆ, KVOČKICA Miodraga Vukovića o junaku u poodmaklom stadijumu alkoholizma se svodi na opis njegovih stanja i evenmtualno na nekakvu aluziju koja mi je izmakla.

U MONSTRUMU Vase Pavkovića čak nisam ni prepoznao elemente fantastike, a bogami ni postmoderne osim eventualne blage polemike sa kafkom, mada je i to u naznaka. Priča je bazirana na atmosferi, manje na zapletu, ali ukupan utisak je kako god bilo osrednji.

O HIPNOSU KOJI BORAVI NA OSTRVU LEMNU KAO GOSPODAR SVIH BOGOVA I LJUDI Đorđa Pisarova, potpisana kao prevod Mikija šeparda je postmoderno poigravanje formom grčikih mitova, kako po sadržaju tako i po formulacijom iz savremenih anglosaksonskih knjiga na tu temu. Reč je o vešto realizovanoj minijaturi koja se uklapa u postmodernu tendenciju izražavanja kroz simulaciju neliterarnih formi.

Minjatura Mihajla Pantića ORGULJE I JEZERA (SAN) je vešto napisana minijatura, fokusirana na stanje.

Što se favorita tiče, i trenutno možda najkurentnijih pisaca, Basare, Albaharija i Petkovića, sva trojica su nastupila sa solidnim pričama.

Basarina FATALNA ŽURKA je one joke premisa sa obilnom upotrebom urbanih i pop kulturnih refrenci koja je danas još žešće zaživela kao postupak kod Dexe ili Zvonka Karanovića, ili pak Ane Vučković. Basarin cartoonish postupak osim nesporne veštine ne nudi ništa drugo osim jednog nešto ambicioznijeg vica.

NEMA PESMA Davida Albaharija ide pinčonovskim putem, oslanjajući se na retoriku teorije zavere i konstruiše priču oko često crtanog simbola iz GSPa da bi zatim završila sa postmodernim tretmanom lokalnog folklora. Iako ima jedan veliki skok sa teme na temu, Albahari je na kraju fino zaokružuje.

KRATKA ISTORIJA BESMRTNIKA Radoslava Petkovića je možda i najbolja u zbirci ako se izuzme Pavić ali nema puno elemenata postmoderne niti ima razvijen element fantastike osim na nivou detalja koji bi se mogli naći i u realističkoj priči i nisu konsekventni. Ipak, priča sama za sebe je izvanredna, višeslojna i zaokružena.

meni je albaharijeva "nema pesma" izvrsna priča, i u pravu si, jeste na tragu pinčonovskog postupka, ali nisam siguran kako se ona uklapa u koncept ove antologije. verujem da može izgledati mnogo slabije u ovakvom kontekstu.

U kontekstu ove zbirke, NEMA PESMA odlično stoji. I stvarno je odlična priča. Tu nema zbora. Hari Alba Hari zna posao.