SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU (2009)
Objavljeno: 22.3.2009.
Autor: Đorđe Bajić
Sve one koji su se odlučili da u bioskopu pogledaju Georgijev obračun sa aždahom neprijatno iznenađenje dočekalo je već na biletarnicama (pri tom ne mislim, čast izuzecima, na poslovično neljubazne „šalteruše“). Naime, ispostavilo se da je za pompezno najavljivan film, nastao na osnovu istoimenog pozorišnog komada Dušana Kovačevića, neophodno izdvojiti 300-350 dinara, što je 100 dinara više u odnosu na ulaznice za druge naslove sa repertoara. Bezobrazan i uvredljiv harač – naročito ako se ima u vidu da su za snimanje filma korišćene narodne pare.
Sveti Georgije je već poodavno najavljen kao film od nacionalnog značaja. Već i vrapčići na grani znaju da se radi o najskupljem srpskom filmu ikada – sa budžetom od (najmanje) 4.5 miliona evra. Fina suma, priznaćete – za naše uslove pravo obilje. Na neviđeno hvaljen u medijima, Georgije je predstavljao klasični primer dikensovskih velikih očekivanja. U najmanju ruku, gledaoci su se ponadali da će biti počašćeni jednim prvorazrednim spektaklom sa šajkačom - u stilu Žike Mitrovića, na primer. Masovne scene, borbe, đulad i tanad koja lete unokolo, herojstvo, stradanje...
Ali, ona stara „koliko para toliko muzike“ – nije se obistinila.
Naravno, nemoguće je predvideti kako će neki film ispasti na kraju – ali kada su ovako visoki ulozi u pitanju, mora se igrati na sigurno. Svi su sa punim pravom očekivali da će Sveti Georgije ubiva aždahu biti film najvišeg kalibra kojim ćemo moći da se dičimo i da ga sa ponosom prikazujemo na stranim tržištima. Ovo se nije obistinilo. Ni približno. Georgije ne samo da nije veliki film, on nije (imajući u vidu gargantuovski budžet) čak ni spektakularan. Umesto epskog zahvata - koji bi opravdao sve one šuškave milone – dobili smo samo jednu ne pretrano inspirativnu kamernu priču sa ljubavnim trouglom kao pokretačkim motorom.
Evo zapleta: osakaćeni Gavrilo Vuković (glumi ga „Beogradski fantom“ Milutin Milošević) po povratku sa ratišta odbacuje verenicu Katarinu (Nataša Janjić), otmenu slikarku iz Beograda koja je zbog ljubavi prema njemu „žrtvovala studije u Parizu“. Katarina nalazi utehu u zagrljaju znatno starijeg Đorđa (Lazar Ristovski), Gavrilovog nadređenog koji je prilikom eksplozije prošao samo sa lakšim povredama. Kasnije se u priču uključuje šverc, gomila bogalja, par grbavaca, patuljak, Mica Trofrtaljka sa lažnim obrvama i siroče koje jaše na drvenom konju. Živopisno, ali više na papiru nego u praksi.
Čak i najneupućeniji gledalac će se zapitati na šta je utrošen sav taj silan novac. Film ima sjanu fotografiju Dušana Joksimovića i očigledno je „slikan“ vrhunskom kamerom, ali u produkcionom smislu deluje prilično nezahtevno – ili bar nedovoljno zahtevno da bi se opravdala uložena sredstva. Scenografija Miljena Kreke Kljakovića (koji se u međuvremenu, zbog neisplaćenih dugovanja, prekinuo kontakte sa producentima filma) je funkcionalna i efektna, ali se ne može nazvati skupom. U redu, ni iz čega je izgrađeno srpsko selo iz prve polovine XX veka, ali to su, uz nešto malo rovova u drugoj polovini filma, svi „obimniji radovi“ koji se mogu videti u filmu. Scena atentata u Sarajevu, na primer, izgleda izuzetno skučeno, snimljena je u krupnom planu karakterističnom za TV serije i traje svega par minuta. Zapravo, čak i šetnje Knez Mihailovom u Šotrinom famoznom Ranjenom orlu deluju ambicioznije od onog što se moglo videti u Georgiju.
Pa kuda su onda otišli svi ti novci?
Iskreno, nemam pojma. Malo magle, blata, tuce eksplozija i to bi otprilike bilo gotovo sve čime Sveti Georgije ima da se pohvali. Scena u kojoj nemački avijatičar (glumi ga, u hičkokovskom ključu, režiser lično) napada vašarište je atraktivna, ali nedovoljno razrađena. Isto se može konstatovati i za prikaz Cerske bitke u poslednjem činu filma – ima šta da se vidi, ali postojeći potencijali nisu ikorišćeni do kraja, pa čak ni većinski. Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, na primer, koštao je oko sto hiljada evra – a po atraktivnosti ponuđenog Porno banda u mnogim aspektima premašuje Dragojevićev film. Za novac koji je otišao na Svetog Georgija moglo se, ako je moja računica tačna, snimiti 40 Porno bandi. Ovo tera na razmišljanje.
Nešto definitivno nije u redu sa verzijom koja je završila na velikim ekranima. (Pretpostavljam da su određene ispravke moguće kada film bude premontira i proširen u osmodelnu TV seriju, ali to za sada ostaje samo na nivou spekulacija.) S jedne strane –u filmu ima viška, s druge - čini se da neki važni delovi nedostaju. Rezovi su neretko krajnje čudni. Nije uvek najjasnije šta se događa, priča deluje „skrpljeno“ i isprekidano. (Kao, recimo, za vreme prvog sukoba Đorđa i Katarine, ili tokom scene sahrane koja zahteva dosta moždanog naprezanja da bi se dokučilo identitet pokojnika). Verovatno je dosta toga skraćeno da bi u bioskope stigla verzija prihvatljivog trajanja – ali od Dragojevića se svakako očekivalo da kormilo filma drži čvršeće u rukama. U pojedinim trenucima izgleda da je režiser nije siguran šta i zašto radi. Sveti Georgije podseća na skraćenu i premontiranu televizijsku seriju – što, siguran sam, nije bio plan tvoraca. Scene se ređaju jedna za drugom, bez neke neke snažnije strukture koja bi ih povezala. Ovo bi se možda moglo tolerisati nekom režiseru-početniku – ali ne i iskusnom Dragojeviću koji je dobio sve uslove da snimi jedan film koga nas neće biti sramota.
Što se glumaca tiče, udarna trojka se nije obrukala. Za pohvalu je što se Lazar Ristovski uglavnom kontroliše i sputava svoj razuzdani način glume. On liku muža rogonje daje preko potrebnu dubinu i zadobija simpatije. Pojačanje u vidu "mačvanske purgerke" Nataše Janjić je više nego dobrodošlo. Moglo se još malo poraditi na njenom liku, ali i ovako kako je – može da prođe. Njena Katarina je poput cveta u blatu, gorda i svojeglava, puši, slika i šeta se po selu u dugim gaćama a tu je i već čuveni full frontal kojim smo počašćeni na samom početku. Milutin Milošević u ulozi Gavrila je... pa, to je teško proceniti. Naime, glas u filmu nije njegov već pripada pedesetogodišnjem Radoslavu Milenkoviću. Fizički, mladi Milošević je dobar izbor, ali nije lako dati sud o nečijoj glumi samo na osnovu vizuelnog dela. Nah je sasvim pristojno uređen, svaka čast toncima, ali jednostavno nije to - to. Nepoznanica je zašto za ovu ulogu nije odabran neki drugi mladi glumac. Milošević svakako još uvek nije zvezda zbog koje će ljudi nagrnuti u bioskop, na njegovom mestu se moglo naći neko drugo neistrošeno lice koje će i glasom i stasom moći da popuni Gavrilove cipele.
Posebno treba pohvaliti epizodne glumce – koji u poslednje vreme umeju da budu slaba karika u srpskim filmovima. Epizodisti su u Georgiju začuđujuće solidni, prijatno iznenađuju čak i neki za koje se nije očekivalo da će se proslaviti i snaći u kostimu (Goran Jevtić i Srđan Timarov, na primer). Doduše, treba imati u vidu da je Dragojević prilikom izbora glumaca za manje uloge uglavnom igrao na sigurno. Većina njih tumači uloge koje su, uz manje ili veće varijacije, već uspešno odigrali u drugim filmovima. Branislav Lečić je još jednom kolerik, Boris Milivojević je obešenjak i levo spadalo, Milena Dravić brižna i zaštitnički nastrojena tetka, Zoran Cvijanović dobrodušni paćenik... U majušnim rolama se pojavljuju i Dragan Nikolić (koji je u originalnoj predstavi tumačio lik Gavrila), Dubravko Jovanović i Miloš Vlalukin. Milena Predić u ulozi Gavrilove supruge Jelene maksimalno je iskoristila svoje ograničeno filmsko vreme, ali je prava šteta što njen lik nije dobio više prostora. Njen odnos sa drugim likovima (pre svega mislim na Gavrila i Katarinu) ostao je da „visi“, skiciran je u svega par grubih poteza, pa ostaje pretpostavka da je Jelena postala jedna od glavnih žrtava skraćivanja.
U odnosu na Dragojevićev dosadašnji opus, Georgije zauzima prilično nisko mesto – negde ruku pod ruku sa Anđelima 2. Zapravo, postoji osnovana sumnja da iza Georgija i ne stoji režiser Anđela 1, Lepih sela i Rana. Tokom uvodne/odjavne špice lepo se moglo pročitati da je film režirao izvesni Srdjan Dragojević, koji je, možda, Srđanov zli dvojnik iz dimenzije X... Šalu na stranu, iako daleko od potpunog fijaska, Georgije ne uspeva da u potpunosti zadovolji ni u jednom svom segmentu. Dragojević je najskupljem projektu u svojoj karijeri pristupio bez nekog većeg žara, posao je obavio korektno, ali rutina izbija gotovo iz svakog kadra. Lišen vrcavog cinizma koji je prisutan u Lepim selima i Ranama, Kovačevićev scenario nije bio dobar izbor za režisera Dragojevićevog senzibiliteta.
Kao zaključak neka posluži varijacija na naslov čuvene Lazarevićeve pripovetke koja se bavi sličnom temom - Sve će to narod preplatiti.
2007 - 2010 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve