SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU (2009)
Objavljeno: 21.3.2009.
Autor: Kristina Đuković
„Sveti Georgije ubiva aždahu“: neiživljena autorska vizija
Da sama priča u filmu Sveti Georgije ubiva aždahu, nema epske dimenzije, dešavanja oko filma bi pretila da aždaja pojede sopstveni rep
Velika očekivanja prirodno su došla nakon što je film „Sveti Georgija ubiva aždahu“ TRAILER FILMA stipendiran na državnom nivou kao «delo od nacionalnog značaja». Iako je reč o koprodukciji u koju se novac slivao sa više strana, istorijski kontekst, ratne scene, te, za ovu priliku, posebno izgrađeno selo u Deliblatskoj peščari, stvorile su utisak da je reč o megalomanskom projektu. Tako su se iščekivanja svela na: «da vidimo je li se isplatilo», umesto: «da vidimo kakav je film“. Povrh toga, upletenost jednog ambasadora, dva ministra kulture (jedan bivši) u ulogama švercera i vojskovođe i brojnih VIP gostiju na premijeri (valjda da osmotre je li dovoljno nacionalno značajno), oko Georgija stvara sjaj luksuza, makar on bio i od nacionalnog značaja. Kako je kod nas luksuz jednako estrada (drugi ne postoji), Aždaha stvara čudnu dvoličnost i kič već u startu – nešto kao svetleća glava kneza Lazara koju svi živi pronose na kraju filma Boj na Kosovu. I da ne bude da je reč o gađenju na nacionalne vrednosti, isključivo je problem sa njihovim umetničkim interpretacijama koje povremeno peku gore od šljivovice.
Priča o srpskom selu na granici sa Austrougarskom u doba između Prvog Balkanskog rata i Prvog svetskog rata, nastala prema istoimenoj drami Dušana Kovačevića, u režiji Srđana Dragojevića ne štedi na ambicijama, kao ni na novcima. Glavna ambicija je da se stvori izuzetno mračna slika jednog društva u malom, društva u koje pristižu kljasti i poluludi, a odlivaju se zdravi i sposobni. Ovaj mrak dobro je generisan kako u slici, tako i u samoj priči, ali poseduje zadršku. Problem je samo što, u isto vreme dok takvu svoju viziju mraka stvara, iz nje gledaoca pokušava da trgne objašnjenjima: zašto je to tako, pa se, paralelno sa mrakom ove slike, odvija i jedna pedagoška, proročka nota koja smeta kao neki saputnik u bioskopu koji ne zatvara usta dok gledate film koji vam se gleda. Ova nesposobnost domaćeg autora da iživi svoju viziju, a da se iz nje ne budi svako malo i kontroliše stvari, nameće čudan utisak pristojnosti u komadanju istorijskog mesa. Ako se iskreno obraćamo junacima iz naše istorije, red je da se, zbog toga, previše ne izgovaramo i nad njima ne pravimo mnogo pametni, jer, na kraju krajeva, gledaoci nisu ovce.
Melodrama o ljubavnom trouglu koji čine seoski žandar Đorđe (Lazar Ristovski), njegova supruga Katarina (Nataša Janjić) i njen ljubavnik Gavrilo, ratni invalid (Milutin Milošević) neka je vrsta igle u ogromnom plastu sena koji pokušava da zašije baroknu i mračnu dramu o selu u kom, na margini društva, žive ratni invalidi, baveći se švercom.
U prikazu invalida švercera, Dragojević ne štedi na verizmu, iako celokupna kolonija sa svojim švercerskim akcijama povremeno deluje diznijevski stilizovano, podsećajući delimično na rokoko stil Čarlstona za Ognjenku.
Sa druge strane, melodrama zaista podseća na neke od uspelijih melodramskih poteza iz naše filmske istorije (npr. Oficir sa ružom), ali, ako joj u emotivnim bojama ne fali gotovo ništa, u prikazu fizičke strasti, postizanja onog utiska zgužvane posteljine (ili, u ovom slučaju, sena) kao produžetka istih, se prilično štedelo. Tako su preljubničke scene ostale nekako sterilne.
Prizori sa snimanja filma
Iako tokom prvog dela filma dominira priča o ljubavnom trouglu, ispostavlja se da je ona konkretizacija jedne šire, daleko komplikovanije priče o srpskom mentalitetu – muškom ponosu, posedničkoj naravi, mržnji prema nemoći... U ravnoteži između karakternih junaka i njihovih intimnih priča sa pretenzijom da se pruži metaforički goblen srpskog mentaliteta stvara glavni problem u ovom filmu.
Naime, veliki broj sporednih junaka (posebno onih koji čine koloniju invalida na obali Save) više se takmiči sa pričom o ljubavnom trouglu nego što sa njom sarađuje i pružaju joj kontekst. Sklonost Dušana Kovačevića da se bavi prevashodno mentalitetom, čiji su pojedini junaci sa svojim karakternim odlikama - simptomatični podskupovi jednog društva, što funkciniše u satiri ili crnoj komediji, u melodrami i istorijskoj drami stvara utisak nedoživljenosti i doprinosi da se metafora u filmu ne nadovezuje na konkretnu radnju, već je natkriljuje kao veštačko objašnjenje i slika u slici.
Povrh ove slabosti koja se još može nazvati i nesposobnošću da se prikriju ambicije i značenja koje moraju biti dobro zašivena u ruho radnje, Sveti Georgije ubiva aždahu je profesionalno urađen film koji, za razliku od Čarlstona za Ognjenku sa kojim deli izvesnu baroknu vizuelizaciju, vajatsku slast za kostime, poseduje koherentniju priču.
Sa druge strane, film pati od želje za propovedanjem od koje pati i Srpska drama, Siniše Kovačevića – neka vrsta predskazivanja iz daleke prošlosti, poetski dijalog koji prečesto ne priliči živim junacima, a koje vodi apstrahovanju detalja koje naposletku treba prepustiti gledaocu.
Posebna tema u filmu je tretman glasine da vojnicima na frontu, invalidi koji su zadržani u selu jer su nesposobni za rat, obljubljuju žene. Iako se, tokom filma, forsira lik svirača iz kolonije invalida koji flertuje sa gotovo svakom ženom iz sela, većina žena, sa izuzetkom Katarine koja je gradsko dete i čija je preljuba objašnjena tragičnom aferom sa Gavrilom, je tretirana kao neke senke u pozadini muškog nasilja koje, kad god mogu, odgovaraju na flertove iz okoline. Možda je ovo tema za neki drugi film, ali žene o kojima se u filmu stalno govori i koje su povod za muška prepucavanja, u filmu, osim Katarine koja je dovoljno emancipovana da govori u svoje i u ime ostalih žena, deluju kao pioni za potkusurivanje. Upravo ovakvim pristupom, Kovačević i Dragojević naprosto nastavljaju posedničku priču «primitivaca» koje u svom filmu kritikuju, praveći se da su daleko iznad njih.
Posebno treba izdvojiti ulogu Nataše Janjić koja je, uz Lazara Ristovskog (možda najrazrađeniji lik u filmu), u velikoj meri doprinela da intimna priča ispliva iz povremeno prenapregnute goblenske panorame.
SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU (2009.) – Srđan Dragojević
Scenario: Dušan Kovačević (prema drami «Sveti Georgije ubiva aždahu, Dušana Kovačevića)
Uloge: Lazar Ristovski, Nataša Janjić, Milutin Milošević, Bora Todorović, Zoran Cvijanović, Boris Milivojević, Mladen Andrejević, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Branislav Lečić, Predrag Vasić
Trajanje: 120 min
Napomena: Tekst je najpre objavljen na portalu Depo
http://www.depo.ba/page.php?id=306
2007 - 2010 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve