BIRO ZA IZGUBLJENE STVARI (2008)
Objavljeno: 3.7.2008.
Autor: Ivan Velisavljević
BIRO ZA IZGUBLJENE STVARI
REŽIJA: SVETISLAV BATA PRELIĆ
Dva pisca, ljubitelj Joycea – Džojstik, i ljubitelj Prousta – Magi, bore se oko Selene, ljubiteljke Petra koji radi u birou za izgubljene stvari. U rukama Mandušića Vuka bila bi to mala slatka francuska melodrama sa optimizmom bez ikakvog razloga. Ali u ruke Svetislava Bate Prelića (režirao Šećernu vodicu, ali i Poltron), film je postao melanž brojnih mesta neodređenosti koje gledalac ne može smisleno da dopuni. Na primer, zašto Biro... izgleda kao TV serija iz osamdesetih, sa pijanim junacima koji neprekidno brbljaju opšta mesta i „sintiš sentiš“ ilustrativnom muzikom? Zašto ovi pisci imaju nešto preko trideset godina, kada se srpski književnici koji su danas u svojim tridesetim ne ponašaju ni nalik Džojstiku i Magiju? Otkud izdavaču Jerkoviću novac da vozika pisce na promocije i još da im naručuje knjige i bodri ih na pisanje?
Jedini odgovor koji vidim je sledeći: Biro... se ne odnosi na današnju stvarnost Srbije. On se odigrava 1987. godine: junaci časkom odu u Istru, časkom u Iran, niko ništa ne radi, svi sede po kafanama i tupe praznu priču o Joyceu i Proustu koju niko iole načitan ne bi progutao sem kao površno poigravanje naslovima romana. Književna scena u filmu je ona iz 1987, kada se, tako sam čuo, pametovalo po žurkama o propasti hrišćanske civilizacije... I tek tada stvari postaju jasne: Biro za izgubljene stvari je ironično sagledavanje generacije srpskih pisaca i kritičara rođenih između 1950-1965: Svetislava Basare, Dragana Velikića, Aleksandra Jerkova... Oni su izgubljeni Don Kihoti i Džojstici, koji ni Selenu ne mogu da smuvaju. Ja se, lično, ne slažem sa tim, ali jedino tako mogu da opravdam Biro... kao autorski stav sa trunkom smisla.
Što mi nije pmoglo da bezbolno odgledam erotsku scenu na kraju, sve sa smenjivanjem nozdrva aktera u krupnom planu.
Lepa i talentovana Jelena Ilić se skida skroz gola. Za one koji prežive do tog trenutka.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč