ČARLSTON ZA OGNJENKU (2008)
Objavljeno: 31.3.2008.
Autor: Đorđe Bajić
Fantasy na srpski način: Čarlston za Ognjenku
Dugoočekivani „Čarlston za Ognjenku“ Uroša Stojanovića nije čist žanrovski film, ali u sebi svakako sadrži dovoljno nadrealnih elemenata da bi privukao pažnju poklonika fantastike. Bez obzira što radnja jeste nedvosmisleno smeštena u realni istorijski okvir (dvadesete godine prošlog veka), probijanje kroz šljivike i livade Srbije ovoga puta donosi najrazličitija čudesa. Naime, verodostojno rekreiranje epohe nije cilj autora filma. Stojanović nije istoričar, on stvarne događaje i likove prilagođava svojoj viziji. Ova taktika rezultira pojavom anahronizama i proizvoljnosti (kao, na primer, unapred pomerena godina izgradnje palate „Albanija“ i izmene u životopisu Dragoljuba Aleksića), ali to ne narušava ubedljivost postavke. Uostalom, film u kome je jedan od glavnih likova duh svakako nema utemeljenje u stvarnosti koja nam je servirana u udžbenicima iz istorije. Gledalac već tokom prvih minuta shvata da je uveden u jedan mitski svet koji ne priznaje vladavinu racionalnog.
Impresivni i brojni specijalni efekti, do sada neviđeni u jednom srpskom filmu, Stojanoviću i ko-scenaristima omogućavaju da puste mašti na volju. Hiperstilizovanost filma samo dodatno doprinosi fantastičnom štimungu i priziva u sećanje neke već postojeće filmske univezume. Na sreću, tvorci „Čarlstona za Ognjenku“ se ne zadovoljavaju anemičnim kopiranjem postojećih uzora. Izmišljeni Pokrp svojom izolovanošću i bajkovitim izgledom podseća na Tolkinov/Džeksonov Hobiton – ali Stojanovićevo selo nije nastanjeno dobroćudnim patuljcima dlakavih nogu već je amazonska naseobina u kojoj obitavaju očajnice kojima je Prvi svetski rat oduzeo muževe, ljubavnike i sinove. Dert zbog nezadovoljenih strasti i promašenih života daje specifičnu notu svetu Stojanovićevog filma. Scena u kojoj Pokrpljanke, posle konzumiranja „čudotvorne“ rakije paukovače, plešu sa senima bivših i budućih ljubavi je jedna od najboljih u filmu. Posebno važnu fusnotu predstavlja činjenica da je ovaj poetični danse macabre upotpunjen vrhunskim CGI efekatima koji dokazuju da je Srbija, bar u tehničkom pogledu, možda već spremna za svoj prvi pravi moderni horor.
Priča o dve sestre koje su se zavetovale da će u rodno selo dovesti „pravog muškarca“ je jednostavna ali izuzetno intrigantna i sveža. Odličnu, uglavnom žensku, glumačku ekipu predvode talentovana Sonja Kolačarić (Ognjenka) i zgodna Katarina Radivojević (Mala Boginja), dok duh njihove bake, Velike Boginje, tumači legendarna Olivera Katarina. Ostale devojke i žene su dobile manje prostora, ali su gotovo bez izuzetka uspele da maksimalno iskoriste ograničeno vreme koje su imale na raspolaganju. Danijela Vranješ, na primer, predstavlja pravo otkrovenje. Njene dosadašnje filmske uloge nisu bile previše impresivne („Ona voli Zvezdu“, „Dorćol – Menhetn“) ali je zahvaljujući „Čarlstonu...“ pokazala da, ako joj se ponudi dobro napisana uloga, može da zablista punim sjajem.
Prvih pola sata „Čarlstona za Ognjenku“ nude veliko filmsko uživanje. Ne događa se svakog dana da jedan domaći film gledate širom otvorenih očiju, i da s nestrpljenjem iščekujete svaki naredni kadar. Raskošna fotografija je u svakom pogledu izuzetna, specijalni efekti su uverljivi i odlično uklopljeni u priču. Već taj vizuelni element (upotpunjen Umebajašijevom setnom muzikom) je dovoljan da se u filmu uživa: srpski film nikada nije izgledao toliko svetski. Raskošni eksterijeri (kako kompjuterski generisani, tako i oni drugi) i enterijeri, brižljivo izrađeni kostimi, smeli pokreti kamere i razigrane boje sa lakoćom zarobljavaju pogled.
A onda nastupa ono „ali“ što devojci (devojkama) sreću kvari.
Da se kvalitet prvog segmeta održao i u drugom i trećem činu, dobili bismo prvo remek-delo srpskog filma u XXI veku. Nažalost, sudba je drugačije podelila karte... „Ognjenka“ se posle prvih pola sata saplela, izgubila ravnotežu. Nije pala licem u blato, to svakako ne, ali ona magija iz prve trećine polako počinje da bledi u trenutku kada sestre kreću da traže svoje muškarce. Koliko god je scenario bilo zavodljiv u prvom segmentu, toliko je ponestalo daha u druga dva poglavlja.
Jednostavno, zafalilo je priče. Ne može se gledalac na početku zadiviti, a onda dopustiti da se u film uvuče "prazan hod". Mrsko mi je da kudim film koji je uspeo da srpsku kinematografiju približi svetskim okvirima, režiser i ekipa u svakom slučaju zaslužuju brojne pohvale, ali se zaista nadam, onako najiskrenije, da će finalni sat filma biti dorađen i prepravljen kada dođe vreme za distribuciju van granica Srbije. Greh je da jedan ovakav dragulj ostane neizbrušen do kraja. Ja već mogu da ustvrdim da mi se „Ognjenka“ dopada, ali sam žarko želeo da je volim. To mi je, avaj, ovoga puta uskraćeno. Videćemo... Nada (a pri tom ne mislim na g-đicu Šargin) umire poslednja.
Napomena: tekst je najpre objavljen u Emitoru broj 464
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč