ČETVRTI ČOVEK (2007)
Objavljeno: 23.1.2008.
Autor: Dejan Ognjanović
ČETVRTI ČOVEK
Režija: Dejan Zečević
Scenario: Dejan Zečević, Boban Jeftić
Uloge: Nikola Kojo, Dragan Petrović, Marija Karan
ČETVRTI ČOVEK je podelio domaće filmske kritičare na one starije, koji slabije prate stranu žanrovsku produkciju, i za koje je Zečevićev film predstavljao dah svežine u učmalosti recentne domaće kinematografije – i na one druge, pretežno mlađe, koji su prema filmu bili nešto suzdržaniji, pored ostalog i zbog toga što im je njegova derivativnost bila previše očigledna. Dok su jedni hvalili korišćenje žanra zarad progovaranja \'o nama, ovde, sada\', drugi su zapažali proizvoljno i polovično baratanje tim istim žanrom. U svetlu te podele, potpisnik ovih redova je sklon da pohvali ono što je ČETVRTI ČOVEK pokušao da bude, ali i da ukaže na ono gde je u tome omanuo.
Premisa o specijalcu koji se budi ranjen, sa amnezijom, i onda polagano pokušava da sastavi kockice svog identiteta zajedno sa slagalicom misterije vezane za ubistvo žene i sina, u načelu zvuči obećavajuće. Nije da slične krimiće i trilere inostrane proizvodnje nismo već gledali, ali zašto ne probati da presadimo te pelcere i ovde, pa da vidimo šta će da izraste. Zečević se već nametnuo kao dokazani žanrovac sa svojim prethodnim crnim komedijama i hororom, i njegovo opredeljenje je i ovog puta za pohvalu. Rezultat je već nešto drugo.
Problemi počinju još od scenarija. Pre svega, on je izgrađen kao da nikada nismo videli film o čoveku s gubitkom pamćenja, i troši prvih pola sata na preduge i često nepotrebne scene u kojima se opresivna tišina smenjuje sa još opresivnijim dark-ambient dronovima Nemanje Mosurovića, što u spoju sa sporim ritmom scena stvara osećaj letargije. To što je Lazar (Nikola Kojo) u ovom delu filma prazna, neispisana stranica i što deluje kao da je na auto-pilotu, nimalo ne pomaže gledaočevoj involviranosti.
Kada se zaplet jednom pokrene, nastupaju novi problemi: naivno osmišljen scenario brzo postaje neubedljiv do ivice samo-parodije! S kojom lakovernošću i naivnošću, a potom i naglošću i površnošću, ovaj naš \'specijalac\' i kvazi mašina-za-ubijanje dopusti da njime manipulišu ne samo sumnjivi tipovi nego i sopstvena (odjednom nekontrolisana) osećanja – to treba videti da bi se poverovalo! Lazar srlja u niz zločina na koje ga navodi očigledno sumnjiv tip (Dragan Petrović) a njegov identitet naš junak nijednog trena ne pokuša da proveri. To već nije amnezija, već puka retardacija. Lazar više nije ni senka nekadašnjeg profesionalca, o kome slušamo brojne pohvale, ali na delu ne vidimo ni najmanji relikt tog aspekta njegovog lika. Na primer, kada se domogne prve osobe koja je, navodno, odgovorna za smrt njegove porodice, Lazar dopusti vezanom čoveku da ga isprovocira toliko da, umesto da ga ispita i sazna istinu, on ga prenagljeno napuni mecima. Čitav scenario je konstruisan oko takvih usiljenih momenata, jer samo oni mogu da priču odvedu onde gde su scenaristi unapred zamislili, ne obazirući se na detalje kao što su logika, karakterizacija i slično.
Akciona komponenta filma zapravo je otaljana: umesto da nam kroz te scene Zeka najzad pokaže nekadašnjeg profesionalnog ubicu čija je ruka kompletirana pištoljem kao što je ruka Svinija Toda potpuna tek sa brijačem - pucnjava je rešena na prvu loptu, sa minimumom akcije ili potrebe za specijalnim umećem. Kriminalci izleću Lazaru na nišan poput glinenih golubova i on ih skida iz prve, kao bakica koja je usred noći zatekla provalnike u svojoj kući.
Još je problematičnija politička dimenzija: sve vreme nam se sugeriše da je u pozadini pogibije njegove porodice velika politička intriga vezana za učešće naših specijalaca u Bosni, a na kraju se ispostavi da je u korenu svega neubedljivo iskonstruisana porodična drama kao preslikana iz neke sapunice! Pri tom je famozni video-snimak koji otkriva \'istinu\' tretiran sa oportunizmom kakav bi se ipak radije očekivao od bosanskog filma (gde su Bosanci uvek predodređene žrtve, a Srbi uvek i samo krvoločni agresori). Akciona završnica filma tretirana je sa istovetnom naivnošću i neubedljivošću koja je krasila i prethodeći deo filma: specijalci opkole čitav blok, tu je i helikopter, nebrojeno ljudstvo je oko zgrade kao da hapse Mladića i Karadžića zajedno – i sad, oni se penju na sprat ka stanu osumnjičenog, neko se spušta liftom dok oni trče stepeništem, a oni ni da zaustave lift, ni jedan jedini pogled da upute ka njemu, no nastave kao slepci da trče dalje ne primećujući ga… Isto važi i za neubedljivi preokret u završnoj sceni, veštački preslikan iz nekog jeftinog hororčića u kome zlikovac, za koga smo verovali da je mrtav, naglo ustaje i kezi se.
Umesto puta kojim se ređe ide, Zeka je i ovog puta išao utabanom stazom, bez većih rizika, i proizveo još jedan polovičan omaž davno apsolviranim uzorima koji samo površno posmatrano može da deluje \'sveže\' a zapravo vrlo nevešto balansira između nedosledno tretiranog žanra i površno koncipiranog političkog filma \'s porukom\'. Dakle, za pohvalu je pokušaj da se akcioni krimi-triler presadi u naše krajeve, ali je šteta što pelcer nije bio dobro nađubren i nahranjen, tako da je krajnji plod jedna krhka hibridna biljčica koja teško da će ostaviti potomstvo za sobom.
Tekst je najpre objavljen u Pressing magazinu:
http://pressing-online.com/index.php/Film.html
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč