STVAR SRCA (2005)
Objavljeno: 4.1.2008.
Autor: Aleksandar Novaković
STVAR PAMETI
Ako se da suditi po filmu (prvom) Mike Aleksića „Stvar srca“ vreme naivnih kvizova i pitalica je prošlo. Nema više pitanja za tri miliona dinara, pomoći prijatelja, glasa publike. Postoji samo jedno, ultimativno pitanje: „O čemu se radi u „Stvari srca“?“ Ko da tačan odgovor dobiće i tri miliona dinara i silnu lovu rezervisanu za Egzibicionistu Godine u „Velikom bratu“ a maznuće i onu šargarepu koja stalno mami magarca.
Ukoliko vam sve gore navedeno zvuči kao sprdnja onda sagledajmo to iz vizure priče. Dakle, reč je Aleksi, pripadniku specijalnih jedinica koji se vraća sa ratišta i pred vratima stana koji deli sa mladom suprugom, Jovanom, sudari sa neznancem. Nepoznati je, čini se, njen ljubavnik. Ludo ljubomoran, (tačnije: lud) Aleksa sistematski maltretira Jovanu dok je ne otera u duševnu bolnicu. Slede konsultacije vojnika sa svojom sestrom, monahinjom, potraga za neznancem-ljubavnikom u kojoj mu pomažu pripadnici jedinice, zatim povratak u zavičaj (Zlatibor koji ovde „igra“, verovatno, Kosovo) koji Jovanu vodi do duševnog izlečenja a vojnika do spoznaje da je njen „ljubavnik“ niko drugi do on sam. Jasnije? No, tek sada problemi počinju. Znamo okvirnu priču koja izgleda jasna kad vam je neko nakon sat i po rvanja sa filmom ispriča ali šta ako nemate strpljenja ili nerava? Šta ako ste pobegli nakon prvih deset minuta? Šta ako ste se rasplakali gledajući glumce kako biju unapred izgubljenu bitku? Šta ako ste zaspali? I, na kraju krajeva, šta vam vredi što znate priču ako ne znate o čemu govori?
Možda stvarna poruka ovog filma i nije bitna, možda je u pitanju jedna nevešto sklepana larpurlartistička građevina koja se jednim trošnim stubom oslanja na citate Tarkovskog a drugim, ništa klimavijim, na reklamne dokumentarce za naše turističko čudo-Zlatibor. Drugi stub je, pritom, kudikamo stabilniji. Naime, zlatiborska priroda je,u svim godišnjim dobima, predivno prikazana i majstor fotografije nema čega da se stidi. Kad ne bi postojali priča, smušena poslastičarka Jovana i muž joj Aleksa-specijalac, Beograd koji uživa u miru i idili, pečeni jagnjići i uskršnja jaja usred rata, pripadnici (para)vojne jedinice koji osvajaju zamagljene pustoši, monahinje koje govore u šiframa pozajmljenim od „sensaija“ borilačkih veština, dakle, kade ne bi postojalo ono što čini reumatičnu kičmu ovog filma-to bi bio predivan dokumentarac o prirodnim lepotama Zapadne Srbije. Ovako je to ostvarenje koje nas svojim zamagljenim, hirovitim fleš-bekovima i fleš-forvardima bacaka gore-dole na svom ringišpilu a poruka filma koja, na kraju, isplutava igra sa zdravim razumom.
Najtačnije tumačenje ovog filma je da je on, ni manje-ni više-poziv na odbranu tradicionalnih srpskih vrednosti (TSP). Elem, zaljubljeni par je onaj idealni duet koji se, još od pubertetskih dana zakleo na večitu vernost. Venčali se sa trinaest-stali pred oltar sa osamnaest. Naravno, pred njima je idilična budućnost-iako izbegli dobili su dvoetažni stan u centru grada, ona kuva tj. pravi slatkiše a on, k’o pravi mužjak, ratuje. Oboje su Srbi iz dijaspore, prožeti snažnim duhovnim i nacionalnim osećajem i njihova se ranjava srca mogu isceliti samo ako se vrate na teritoriju s koje su proterani, gde su još zapisi njihovih otaca pohranjeni u stablima. Reklo bi se, doduše, da njihovi emotivni problemi ne zavise od povratka koliko od neuračunljivosti manje privlačne polovine a izazvane, recimo, teškim ratnim traumama. Avaj, ako očekujete objašnjenje u vidu potresnih slika sa ratišta, nećete ga naći. Naša vojska prolazi kroz borbe kao nož kroz sir, neprijatelj protiv kojeg se bore je nevidljiv a jedino su njegova zlodela-spaljene kuće, očita. Šta se sa srpske strane radilo neprijatelju ne zna se tek-momci iz jedinice su solidarni sa svojim prevarenim drugom, pravi borci za TSP. Očekivao sam natpis u trećem planu: „Postanite profesionalni vojnik u Vojsci Srbije“ ali, ništa, čak ni one reklamne sličice koje zauzmu 1/24 deo sekunde i dvesta grama podsvesti potrošača koji će biti potrošen u uniformi.
Ali, kakve su to TSP bez crkve? Glavni junak, kao svaki zdravorazumski Srbin, veruje da crkva leči ljudski um bolje od stručnjaka i kao nagradu dobija neodređene odgovore od svoje sestre-monahinje. Odvodi svoju devojku u zemlju praotaca gde doživljava pravoslavno, misticističko i, dramaturški, misteriozno isceljenje nejasno koliko i scene njenog ritualnog kupanja. Ono što se nameće kao činjenica jeste da je reč o tome da su se nacionalno „kovarnuli“ što je rezultat mističnih fraza pomešanih sa ritualima Starih Slovena, dakle, Vera, Pleme, Duh, Tle, Ona Koja Rađa i Onaj Koji Pravi Decu Te Ubija Tuđu stapaju se u jedno. Idila u kojoj smo svoji na svome a natalitet raste do neba može da počne.
Prethodno navedeno tumačenje može nekome ličiti na teoriju zavere ali, ako od Aleksića scenaristički i rediteljski nisu dati jasni znaci, ako je ovo teško gledljivo i dramaturški naivno delo toliko „otvoreno“ u svojim težnjama prema „umetničkom“ (čitaj: mistifikaciji) po svaku cenu onda je svako tumačenje, uključujući i ovo, potpuno legitimno. Gorčina i lament („Žali Bože materijalnih sredstava bačenih na film!“) koji danas ispunjavaju one malobrojne filmadžije koje su pogledale „Stvar srca“ nisu bitni zbog filma već zbog parališuće sile sterilnog jadikovanja. Kritika i beleženje minusa nisu dovoljni, svi znamo da filmovi u ovoj zemlji nisu za gledanje već za razne vrste pranja i recikliranja, svi znamo da „postoji nešto trulo“ u konkursima Filmskog centra Srbije za nova scenarija kao i to da su nam godine otete bez ikakvog izvinjenja ali to neće rešiti problem. Potrebne su nam drugačije priče koje se zaista tiču ljudi, jasan, bolno iskren i pismen filmski jezik a to može nezavisan, niskobudžetni, urbani film koji je, što su i brojne međunarodne nagrade pokazale, zaslužio svoje mesto pod Suncem ali se za njega mora, uvek iznova, boriti. Vreme pozivanja na iracionalno i totemsko je (valjda) prošlo a budućnost našeg filma je nadam se,legendarni strip u kojem Kefa (mozak) poentira u prepucavanjima sa Srletom (srce ili „Srce“, ako vam je tako draže). No, sve je to na idividualnoj osnovi, dakle- stvar pameti.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč