BELLE EPOQUE (2007)
Objavljeno: 18.1.2008.
Autor: Ivan Velisavljević
Kada sam odgledao „Belle Epoque“, uhvatila me tuga, neko sentimentalno raspoloženje praćeno gorkim okusom... Ne zato što sam nostalgičan, pa mi je bogzna kako drago što je Stojanovićev film, kao deo kinematografskog nasleđa, najzad prikazan, i to nakon sedamnaest godina. Niti mi je bilo teško oko srca zbog tragičnih sudbina junaka filma, a ni nacionalni arhetip u meni nije proradio tokom scene u kojoj mrski Austrougari hapse Gavrila Principa (tumači ga pokojni Davor Dujmović). Ne, radi se o pojavi toposa „bolje prošlosti“, koji me uvek podseti da frazu „pre je bilo bolje, a danas ne valja“ vezujem, iz iskustva, za Repertoar provincijske učmalosti. Ako shvatim da tu frazu danas mogu, bez zadrške, primeniti na čitavu srpsku kinematografiju, onda to znači da je i ta kinematografija još uvek deo pomenutog rečnika.
U tom smislu, ne znam zašto je „Belle Epoque“ stavljen u redovan, takmičarski program prvog, problematično organizovanog Filmskog festivala Srbije u Novom Sadu, rame uz rame sa ostalim filmovima skorašnje produkcije, a ne u program „Lektira“. „Belle Epoque“ dolazi iz druge države, iz sasvim drugog univerzuma, on veze nema sa današnjom bedom srpske sineme, i zato me je uhvatila tuga: sada je želja da se snimi ovakav film, koji je, u ono vreme, predstavljao deo redovne produkcije, sasvim u sferi pustih snova. Danas, on bi predstavljao eksces o kom bi lagali na državnoj televiziji.
Ruku na srce, „Belle Epoque“ ima svojih mana, i kada ga smestimo u kontekst koji mu pripada, on ima zajedničku sudbinu filmova svog vremena: predosećajući raspad Jugoslavije, ti filmovi (poput „Čaruge“ Rajka Grlića) imali su potrebu da naprave komentar na „jugoslovensku ideju“, da je analiziraju uzduž i popreko filmske alegorije, i zbog toga su naprosto opterećeni istorijom, u njima se isuviše istorijskih činjenica podrazumeva, što ne mora biti loše sve dok od poznavanja tih činjenica ne zavisi komunikativnost samog filma. Osim toga, psihološka motivacija kojom su građeni likovi pati od pojednostavljivanja, posebno u slučaju glavnog lika, pionira filma Antona Valiča (Davor Janjić), i njegovog odnosa sa majkom.
No ipak, gledati „Belle Epoque“ znači videti vrlo dobru rekonstrukciju epohe, ozbiljnu kostimografiju vrednu svake pažnje (rad Emilije Kovačević), profilisan rediteljski stil koji upotrebljava elemente kabarea i brehtovske estetike da bi kreirao spoj melodrame, političkog i meta-filma, i koji zna od koga i zbog čega pravi svoj sineastički izbor po srodnosti, oslanjajući se na istočno- i srednjoevropsku filmsku tradiciju.
režija: Nikola Stojanović
Tekst je najpre objavljen u časopisima Rez http://www.rezmagazin.com i Plastelin http://www.plastelin.com
2007 - 2012 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve