BUMERANG (2001)
Objavljeno: 8.11.2007.
Autor: Aleksandar Radivojević
Ne zavaravajmo se - devedesetdevet odsto srpske filmske publike ne pravi nikakvu razliku između sedamnaeste inkarnacije bosanskog ljudskog cirkusa - Audicije, lobotomije nedeljom uveče kod Siniše Pavića, svakovečernje inkvizicije serija iz južnoameričkih terorističkih država, i dugometražnog bioskopskog filma - umetničkog dela koje poseduje ozbiljan kreativan napon.
Za ovdašnjeg gledaoca je dovoljno da registruje izbečena lica poznatih glumaca-lakrdijaša sa malog ekrana, pa da se uneredi od sreće i lokalpatriotskog zanosa u kinodvorani. To su shvatili i domaći filmski stvaraoci, pa su se svojski potrudili da svoja dela u poslednjih deset godina približe truleži "prljavih kazališta" u kojima se igraju klonovi "Audicije", "Ođe mobilni", retard-aforizmi "Indeksovaca", kao i TV ekranima sa kojih prete Giga-Moravac i Ljovisna. Šokantno je videti ime Svetislava Basare, jednog od najvećih srpskih urbanih pisaca devedesetih, na nemaštovitoj najavnoj špici filma koji sumira sve najgore viđeno u domaćoj kinematografiji prošle dekade, dodavši mnogo toga novog i još goreg, pod bestidnom krinkom "kritike mentaliteta". "Bumerang" koristi najsilovaniju dramsku formulu u našim okvirima - sedamnaest raspojasanih majmuna puca zapletu u čelo, otme mu stan, gde napastvuje priču, i onda krene međusobno da se takmiči u telesnim anomalijama. Ko je ubio zaplet, silovao priču, publika se ne pita jer sve su to, zaboga, omiljena lica koja nas uveseljavaju sa malih ekrana ovih deset godina užasa, svojim bajatim vicevima i kreveljenjem. A, zatim, autori otkrivaju svoje prave namere - pa da, na to smo mi hteli da ukažemo - ko je granatirao Sarajevo, ko je kriv za Srebrenicu, pa niko se ne pita jer sve su to, zaboga, naši veseli poznanici sa kojima divanimo ovih deset godina užasa (uviđate li koncept?) - haos na platnu, haos van platna, kako drugačije umetnik da se bavi aktuelnim trenutkom?
Sve navedeno je pokušaj da se rečima oslika anarhija kojoj ne biste trebali da prisustvujete kroz devedeset minuta "Bumeranga", kabaretsko-kafanske parade besmisla u kojoj se ne zna ko odakle dolazi, zašto to radi, niti zašto ga majka nije likvidirala po rođenju radi opšteg dobra. Lazar Ristovski igra monodramu koja traje čak i kada komunicira sa drugim glumcima, kao vlasnik kafane iz naslova filma, koju posećuju ostali uzaludnici (reketaši, kurve, drogirane baba-sere, narko-dileri, panduri itd.) čije se tumaranje zbog nedostatka informacija svodi na nepotrebne vinjete. Cela ta menažerija je tu samo da bi utiskom gomile metaforično prikazala narod, sa satirično-nadrealističkim namerama (narod ne može filmski predstavljati samo jedan čovek, pa makar on bio i Lazar Ristovski, zar ne ?).
Dakle, uzmete petnaestak glumaca, pustite ih da trčkaraju okolo i prave svakakve idiotarije koje im padnu na pamet, i dobićete zabavan filmski traktat o našoj stvarnosti? Ne bih rekao. Kako bi se na filmu uspešno dočarala degeneričnost srpskog naroda, autori se ne smeju služiti degeneričnim metodama, što se pokazalo na Kusturičinom primeru. Siže, iako postoji namera da se zakorači u irealnu grotesku, mora posedovati trezven ugao, centar navodne normalnosti i identifikacije, normalnosti po zapadnim merilima, ako srpska više ne postoje. Ako je narod ološ, to ne mora biti i autor da bi taj narod uspešno osudio.
Siroti Basara je, sanjajući svoj film, verovatno mislio na virtuelni seks između Makavejeva i Godara, što ručnim kamerama slikaju Andžej Zulavski i Braća Koen zajedno. Ti snovi bivaju brutalno ubijeni od strane egzekutora Marinkovića, koji je karijeru posvetio filmskom upropašćavanju ugleda znamenitih srpskih pisaca (Radoje Domanović je bio prvi u filmu NEKA ČUDNA ZEMLJA, Milorad Pavić drugi u "Vizantijskom Plavom", 1993). Njegova režija obavija ionako filmski pipav Basarin tekst fatalnom vizuelnom skramom realizma, koja briše svaki mogući nadrealistički diskurs, i utapa film u potpunu šizofreniju okruženja i izrečenog. Shodno tome, "Bumerang" je ponajviše nalik komercijalnoj verziji testa mentalne izdržljivosti Puriše Đorđevića "Tango je tužna misao koja se pleše" (1998). Basara je, očigledno hteo da ispriča bajati vic, videvši da to narod voli, ali mu se ovaj, poput bačenog bumeranga, vratio i razbio mu glavu.
Sve bi se to moglo tolerisati da postoji nada da će jednom, poučeni ovakvim primerima, domaći kinematografi prestati da pričaju viceve i početi da prave filmove.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč