ŽURKA (2004)
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Dimitrije Vojnov
Žurka Aleksandra Davića je jedan od onih filmova o kojima se u koncentričnim krugovima šire patetične i romantične priče autora o tome kako nikako ne uspevaju da ih završe, da ih prebace na bioskopski format, itd. A onda kad pogledate film shvatite da itekako ima razloga za to.
Davićev film je nekoherentan, preambiciozan, sebičan i nevešto realizovan projekat čije je ishodište bilo u ideji da se proizvede svedeni, niskobudžetni politički film koji bi svoju sudbinu dalje ostvarivao na festivalima. Koliko vidim, tu nameru nije baš uspeo da ispuni.
Smešten u 1991. na fruškogorskom imanju gde grupa mladih slavi rođendan dok u blizini počinje rat, Žurka pokušava da se osloni na tradiciju Dekamerona. Međutim, za razliku od ovog klasika nema šta novo da ponudi. Žurka dolazi iz sredine gde se renesansa nije desila, i njihov Dekameron je palanačko prenemaganje prepuno naknadne pameti gde svi junaci iz 1991. imaju stav o ratu kakav se jedva stvorio 2005. godine.
Žurka pokušava da bude deo renesanse vojvođanskog filma, sistematski utučenog još 1983. Bulajićevim Velikim transportom. Nažalost, još nijedan tamošnji film nije pokazao da u sebi ima išta prevratničko što bi ga moglo promovisati u iscelitelja kinematografije već upropašćene polovnom megalomanijom Titovog omiljenog reditelja. S druge strane, sporadično vrlo povoljan prijem Žurke, naročito iznenađujuća pobeda na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, čini da ovaj film ipak predstavlja krunsko ostvarenje Novog vojvođanskog talasa.
U tom second-hand duhu gde je Memo polovni Dogville, Žurka polovni Dekameron a Libero polovni Kad porastem biću Kengur, zaista nema oproštaja za izuzetno nizak profesionalni nivo ovog filma.
Najpre se mora istaći Davićeva debitantska zabluda da u prvom filmu mora pokazati sve što zna. Iako je priča vrlo jasna i realistična, Davić nam je upriličio film u kome vidimo od Isusa Hrista do zombija (da li ga to opseda pitanje ustajanja iz mrtvih?) koje je tendenciozno zapakovao u oniričke deonice svojih junaka evidentno podmetnute kao kalup za privatni rediteljski egzibicionizam. U neku ruku, ove digresije, kao nesumnjivo lični Davićev gest, i predstavljaju najuzbudljiviji deo filma, klicu njegove eventualne vrednosti, osporene na svim ostalim poljima.
Glumačka podela koja po pravilu pokazuje rediteljev odnos prema materijalu, sastavljena je od bun(t)ovno selektovanih zvezda poput Sonje Savić koja u svojoj pojavi nosi jasan umetnički i ideološki iskaz, i marginalnih izvođača, čijim izborom Davić istovremeno želi da raskrsti sa srpskim filmom ne shvatajući da se odriče i većine onoga što je u njemu dobro. Iako sam ja prvi protivnik pretvaranja našeg filma u glumačku kinematografiju koja robuje glumcima-zabavljačima, nisam za to da se iskusni a potrošeni profesionalci odbacuju ukoliko nisu pažljivo selektirani njihovi naslednici.
Konačno, izdvajajući se u sebičnu, lokalnu, samodovoljnost, samog sebe sapliće u proklamativnoj internacionalizaciji vlastite priče. Politički potencijal Žurke je beskrajno lokalan i neprilagođen internacionalnoj sudbini koja mu je namenjena.
Davić je očigledno prepoznao da je Kusturičin model uspešnog filma smeštanje jednostavne porodične priče u istorijski kontekst i šamansku stilizaciju. Pogrešio je u tome što je u svojoj priči i kontekstu ostao provincijalan, i što je stilizaciju smestio tamo gde je svi očekuju da bude, u san, pokazavši da za razliku od velikih reditelja ne ume da izmašta i konstituiše sasvim nov svet.
Žurka je film u kom se neuspešno rekonstruiše čak i vlastito dvorište.
2007 - 2012 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve