ŽIVOT JE ČUDO (2004)
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Dimitrije Vojnov
Emir Kusturica jeste među najvećim zabludama srpskog naroda. Međutim, oni koji su uzeli da ruše tu zabludu su se pokazali kao igrači znatno manjeg kalibra, krvavo zaraćeni oko mrvica harizme, i uspeha, koji je on imao. Možda su u početku i hteli da budu emir umesto Emira, ali su se onda ispostavili kao stidljivi manipulatori koji nisu kadri da izmole Nebesa za status zvezde.
Za to vreme je Emir Kusturica jedini srpski reditelj koji je spreman da u javnosti kaže da je Srbin. I svakako je jedan od deset svetskih reditelja koji se mogu nazvati Zvezdama. Mogao je da bude bilo čija zvezda, a izabrao je da bude srpska. To se mora poštovati. Zvezde su, voleli ih mi ili ne, neka vrsta aristokratije.
Kusturica je takođe jedini srpski reditelj čiji filmovi imaju zadatu funkciju, i mogu da je ispune na najvišem nivou, za razliku od ostatka naše kinematografije koja stvara samo da bi filmski radnici imali šta da rade. On je uspeo da se probije u najvišu ligu »art-haus« reditelja, proizvođača bioskopske filmske avangarde. I kada pogledamo sa kim se on tamo takmiči, kada vidimo imena poput Angelopulosa, Vong Kar Vaija, Moretija, Kijarostamija, Majkla Mura, ne možemo se oteti utisku da je Kusturica jedan sjajan tip. Možda u tom svetu ima neko kao on, ili bolji od njega, ali ja za tog ne znam jer selektor FESTa, Miroljub Vučković, već godinama uspešno krije dobre filmove od nas.
Jedina stvar koja mi smeta kod Kusturice su njegovi filmovi koji su kao zbirka svih zahvata koje ne volim...
»Život je čudo« produžava Kusturičinu melodramsku fazu. Posle neorealističke, nostalgične faze sa »Sjećaš li se Doli Bel« i »Oca na službenom putu« zatim etnički pitoreskne sa »Domom za vešanje«, američke sa »Arizona Dreamom«, istorijske sa »Podzemljem« i razuzdane repertoarske sa »Crnom mačkom...«, definiše novu fazu u kojoj spaja melodramatičnost prve sa repertoarskom histerijom poslednje.
»Život je čudo« je divlja melodrama o Luki, konstruktoru železnice u pasivnim krajevima Bosne, koga napušta supruga, operska pevačica, a u ratnom vihoru mu Muslimani zarobljavaju sina, fudbalera. Kako bi oslobodio sina, on uzima Muslimanku Sabahu koju će iskoristiti za razmenu. Između Sabahe i Luke se razvija ljubav, i velika dilema počinje da razdire junaka.
Na nivou priče, Kusturica se služi arhetipskom situacijom, uvođenjem dileme, sukoba porodične dužnosti i ljubavi. Scenario je žrtvovan rediteljevoj iracionalnosti, i nažalost ne može da posluži kao vodič kojim se gledocu objašnjavaju autorovi filmski zahvati.
E sad, iracionalnost je pipava stvar. Prosto, ne postoji recept kojim se može proceniti da li je nečije umetničko ludilo svakome po ukusu. Da postoje merila kojima se opisuje i definiše, ona bi bila svestan postupak a ne autentični potez koji čini autora. Ipak, čini se da je Kusturica u ovom filmu preterao sa bizarnim detaljima i scenama koje su celine za sebe i nemaju funkciju unutar ritma i naracije celog ostvarenja. Svaka scena je urađena kao sprint, umesto da je film tretiran kao maraton. A još pošto je sve bizarno, svaka scena je kao sprint kroz minsko polje. Naprosto, Kusturica se uvek kreće između božanstva i ništavila, između genijalne halucinacije i prostakluka, pa stoga kao i većina pop-proizvoda nekome može biti ništavan a drugome značiti sve. Ja nisam ni generacijski, ni kultorološki najbolje zamorče za tu vrstu opita.
Kad je reč o Kusturičinom tradicionalnom oslanjanju na rešenja iz omiljenih filmova, moram priznati da je proširio repertoar sa neorealizma, kome je već istekao rok trajanja i mora se zakopati u masovnu grobnicu istrošenih bosanskih kalupa, i prešao na vestern, uvodeći motiv sukoba divljine i civilizacije oličene u železnici. Ipak, oseća se i neprijatan eho »Lepih sela...« Srđana Dragojevića, koliko zbog toga što još uvek nije reč o klasiku od koga se mogu preuzimati ideje, toliko i zbog toga što je Dragojevićev film znatno superiorniji, te preuzete ideje nisu unapređene.
Ovo je film koji se nudi kao završen proizvod, bez skrivanja iza besparice. Najzad mogu da se opustim kao kritičar, a ne da tražim razumevanje za siromašnog autora i izigravam socijalnog radnika. Element koji pojeftinjuje film je prelazak Emira Kusturice na drugoligašku garnituru saradnika. Umesto Gordana Mihića ili Dušana Kovačevića, scenario potpisuje drugorazredni bosanski libretista Ranko Božić (Ovo malo duše). Umesto genijalnog Miljena Kreke Kljakovića, osrednju scenografiju potpisuje Milenko Jeremić. Umesto Bregovićevog podvaljivanja svetske klase, Dejan Sparavalo (Zabranjeno pušenje) i sam Kusturica sklapaju nevešte simfonizacije bećaraca. Ako već scenario nije, muzika i scenografija jesu bili među glavnim Kusturičinim adutima, i u ovom filmu ih je izgubio. Čini se da je Kusturica postao previše samouveren. Film je očigledno režiran sa velikom strašću i slikan na skupom platnu. Problem je u tome što je sam proces snimanja filma zapravo uzbudljiviji od završnog proizvoda.
Koja je dijagnoza?
Jedino što mogu reći je da treba da postoji, jer prvo mora da se definiše stari, skupi, »tatin« film da bi hrabra niskobudžetna produkcija imala protiv čega da se bori. Ovi što zavide Kusturici su sve opustošili. Sada kad se on vratio, mogli smo da imamo dostojnog protivnika sa kojim srpska filmska alternativa ima da se ogleda. Međutim, u suštini, Kusturica je naš saveznik, mi smo zarobljeni u zlom srpskom filmskom mulju a on je jedina ruka koja nam se pruža odozgo.
Srpski film je bio jedna velika žurka. Bilo je svega. U njemu je svanula zora. Otišli su svi najzabavniji gosti. Ostali su samo oni koji su suviše iscrpljeni, izlapeli, pijani i drogirani da bi se pomerili. Na žurci je ugašena muzika, sada je ona faza kada se pričaju vicevi. U tome prednjače Raša Andrić i Zdravko Šotra. Emir Kusturica je Tata koji se vratio kući, zatekao haos i odlučio da počisti nered. Prvo treba da istera nedorasle klipane iz svoje sobe.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč