ZABORAVLJENI GRAN PRI IZ 1939. (2005)
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Ivan Velisavljević
Te, 1939. godine, u Beogradu je održana Gran Pri trka: svakodnevni život u Jugoslaviji bio je manje-više miran, a 80 000 ljudi na Kalemegdanu čekalo je da vidi asove automobilizma: Novularija, Langa, Brauhiča... Imena koja danas, sem zagriženim ljubiteljima Formule 1, ne znače ništa. U ono vreme, bile su to zvezde auto-trka, a beogradski Gran Pri, kako se ispostavilo, jedan od poslednjih „civilnih događaja“ u Evropi: trka je, naime, održana baš 1. septembra, na dan kada je počeo Drugi svetski rat.
Film Dinka Tucakovića, „Zaboravljeni Gran Pri iz 1939“, na groblju počinje i na groblju se završava. Ali između te dve sumorne scene smestila se nostalgična, pa i sentimentalna priča, koja svojim nekonvencionalnim narativom evocira kako prve majstore vožnje, tako i poslednji trzaj „građanskog Beograda“, nestalog u Drugom svetskom ratu. No, upravo je baš taj i takav, kako smo ga ovde vrlo uslovno nazvali, „nekonvencionalni narativ“, mogao postati i najveća mana filma. Reditelj se opredelio za mešanje postupaka: od rekonstrukcije nekih događaja vezanih za „Gran Pri“ (jedna igrana scena hapšenja, jedna animirana rekonstrukcija) i standardnih svedočanstava o ključnim likovima Gran Prija, do uvoda istoričara Milana St. Protića i Predraga Markovića, Tucaković slobodnom formom lagano širi tematsko polje svog filma. Tako „Zaboravljeni Gran pri iz 1939“ počinje od sećanja na trku, nastavlja se sećanjima na učesnike, da bi, preko priče o beogradskom ljubitelju automobila, Bošku Milenkoviću, skliznuo u nostalgičnu i tužnu priču o izgubljenoj prošlosti, nemoći i zaboravu. Milenković, jedini naš učesnik tog Gran Prija, pasionirani automobilista, jedan od vodećih beogradskih predratnih rentijera, kome je komunistička vlast posle rata oduzela svu imovinu, postao je, posle 1945. godine, vozač trolejbusa, da bi se zatim, razočaran, obesio u stanu svog prijatelja.
Prva scena, sahrana Manfreda fon Brauhiča, kontrast je poslednjoj sceni, u kojoj Braca Petković, zajedno sa Milenkovićevim ondašnjim mehaničarom, pali sveću na zajedničkoj grobnici u kojoj je, bez ikakvih obeležja, sahranjen naš jedini učesnik Gran Prija iz 1939. godine.
„Novulari ima svoj muzej“, kaže Petković, „Brauhič je sahranjen uz sve počasti, a naš Boško Milenković nema ni ime na grobu“.
Iako tematski širok, „Zaboravljeni Gran Pri iz 1939“ se vrlo dobro drži na okupu, jer je koncentrisan oko jezgra-priče o trci oko Kalemegdana, uspevajući da poentira, neočekivano za ovakav dokumentarac, na emotivnom planu, dodirujući se, ma koliko to čudno zvučalo, sa „Danom velikih valova“ Džona Milijusa: kao priča o prolaznosti, o zaljubljenicima u svoju strast, o stvarima većim od života, „Zaboravljeni Gran Pri iz 1939“ se ne libi svog patosa i svoje nostalgije, koji odlično potcrtavaju i sam po sebi zanimljiv istorijski prosede na kom je film izgrađen.
Režija i montaža: Dinko Tucaković; Scenario: Bratislav i Bogdan Petković, Dinko Tucaković; Fotografija: Andrija Leko; Muzika: Sanja Ilić; Produkcija: E-Mote Production, Muzej automobila, Jugoslovenska kinoteka
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč