NIŠTA NAS NE SME IZNENADITI
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Kristina Đuković
Dugi niz godina domaći film je bio poput belih medveda. Retka i ugrožena vrsta koja se mogla videti samo po zaštićenim regijama poput domaćih i stranih festivala za koje su ciljno pravljeni i koji su brojno, kudikamo, premašivali godišnji zbir filmova. Publika van festivalskih krugova i žirija je pomalo prestala da računa na domaći film kao deo redovnog bioskopskog repertoara, već kao na neku nejestivu sortu koja se isključivo gaji radi izvoza.
Sudeći po trenutnoj bioskopskoj ponudi u kojoj se nalaze tri domaća filma (Karaula, Sinovci i Šejtanov ratnik) od ukupno osam koliko ih je ušlo u distribuciju od početka 2006.godine, te po zvaničnim i nezvaničnim najavama o domaćim ostvarenjima u fazama priprema za snimanje, snimanja ili postprodukcije, može se reći da će, do kraja godine, broj domaćih filmova konačno nadmašiti broj festivala i nagrada, te samim tim opravdati njihovo postojanje. Od ovih sedam filmova, čak šest su potpisali debitantni. Miloš Avramović, reditelj filma Krojačeva tajna i četvorica reditelja omnibusa Flert (Radoslav Vojinović, Nikola Mišić, Vladimir Popović i Mladen Šević) diplomci su sa katedre filmske režije na BK Akademiji; Stevan Filipović je student montaže na FDU, a većina ekipe njegovog prvenca, Šejtanov ratnik, takođe su debitanti; Aris Movsesijan, reditelj filma Aporija, ne bavi se režijom profesinalno i ovo mu je prvi, dakle, amaterski film, dok se Siniša Kovačević sa filmom Sinovci i Miroslav Živanović sa Uslovnom slobodom, takođe prvi put bave filmskom režijom, iako za sobom imaju rad u pozorištu, odnosno na televiziji, dok je Kovačević potpisao i nekoliko filmskih scenarija. Dakle, jedino Rajko Grlić, reditelj filma Karaula, za sobom ima filmografiju, pa samim tim, opsežnije iskustvo na polju filmske režije. Iako potpuno različiti pre svega po pristupu filmskom mediju, te načinu na koji su publici predstavili svoja dela i rezultatima koje su kod iste postigli, svim ovim rediteljima je zajedničko to što, u izjavama za štampu, navode da njihovi projekti, u vidu ideje, namere ili kratkog filma, datiraju od dve do sedam godina ranije, te da su svi prošli kroz peripetije da se do novca za snimanje dođe. Svakako da je jedan od razloga za dugogodišnje oklevanje, izvestan kreativni put koji se mora preći u razvoju ideje i izradi scenarija, ali glavni problemi uglavnom nastaju kada treba naći novac. U tom pogledu je možda najsrećnije prošao film Karaula koji je imao garanciju u vidu renomiranog reditelja i scenariste, Ante Tomića čiji je roman, “Ništa nas ne smije iznenaditi”, po kom je film snimljen, postigao značajan uspeh kod čitalačke publike. Scenario je dobio novac na više državnih konkursa (u Sloveniji, SCG-u, Hrvatskoj…), te preko koprodukcije sa Mađarskom, Austrijom i Velikom Britanijom. Sa druge strane, Sinovci i Uslovna sloboda su primeri sve češće pojave - glumci preuzimaju ulogu producenata. Kao najočigledniji ambasadori filmske umetnosti pred potencijalnim donatorima sredstava za snimanje, budući da se jedini vide, pa najčešće i pamte, glumci se sve više opredeljuju za preuzimanje i tog dela posla. Sledeci primer Lazara Ristovskog, čija je producentska kuća “Zillion film” producirala pomenutu Krojačevu tajnu, Ljiljana Blagojević i Siniša Kovačević producirali su svoje Sinovci, koji je tako postao prvi film producentske kuće “Ave Serbia”, čiji su oni koosnivači, a koja se do sada uglavnom bavila pozorišnom produkcijom. Za potrebe snimanja filma Uslovna sloboda, glavni glumac u filmu i koscenarista, Tihomir Stanić, pokrenuo je producentsku kuću “Tim film”. A, sa filmom Šejtanov ratnik, nikla je još jedna producentska kuća, Hypnopolis. Ovakav malo obrnut redosled, da se producentske kuće osnivaju i aktiviraju za potrebe snimanja filma, umesto da već postoji razrađen sistem za autore sa idejama, svedoči samo o dugogodišnjoj zapuštenosti terena na koji stupaju ljudi koji žele da se bave filmom. U okviru takve logike, treba postaviti pitanje, šta da rade budući filmski reditelji koji naprosto nemaju novca ili nekoga sa novcem na raspolaganju da za potrebe snimanja svog prvog (ili trećeg, svejedno) filma osnuju producentsku kuću.
Kako kvantitet ne znači i kvalitet, neki od pomenutih filmova samo su protrčali kroz bioskope. Najsablasniji primer ove pojave je film Krojačeva tajna koji se, nakon prilično forsirane reklame, zadržao sasvim kratko u bioskopima i ubrzo potom se pojavio na DVD-iju. Iako ne s takvom nesrazmerom najave i rezultata, slično su prošli, mada za sada bez DVD izdanja, Uslovna sloboda, Aporija i Flert. Razloge za ovo je moguće naći u slaboj reklami, nezainteresovanosti publike za krajnje nejasne ili pak nadobudne sinopsise koji su se mogli naći po štampi i na internetu. Posebno nejasne sadržaje u najavama su imali filmovi Uslovna sloboda i Aporija, gde prvi karakteriše konfuzija u pokušaju da se pobroje svi mogući likovi i njihove veze i takođe konfuzan i iskalkulisan odnos autora prema sopstvenom filmu: poziv gledaocima na katarzu preko trenutno najaktuelnije društveno političke agonije oko predaje haških optuženika, kroz “smehotresni” tretman ove teme, a u isto vreme insistiranje na tobož škakljivim idejnim podtekstom koji film poseduje. Ovakvo tretiranje sopstvenog filma kroz smenu pragmatičnosti i infantilne naivnosti, deluje vrlo odbojno po zahtevnijeg bioskopskog gledaoca. Da su autori ovoj temi pristupili na profesionalniji način, te se opredelili rade li parodiju na istu ili njeno subverzivnije tumačenje, film bi verovatno privukao veću pažnju. Konfuznost u predstavljanju filma se mogla zapaziti i u slučaju Aporije, gde se uglavnom išlo na činjenicu da je reditelj amater, odnosno po profesiji stomatolog, kao da bi to trebalo da bude išta više od biografske činjenice, a ako se već ova plasira kao preporuka, svakako nije preterano pozitivna. U najavama Aporije omaklo se i olako baratanje odrednicom kao što je autorski film koja je, u vezi sa ovim filmom, očigledno upotrebljena u nedostatku druge definicije. Kao film o snimanju filma koji obično rade reditelji u zreloj fazi kada se njihova pripovedačka pobuda za pravljenjem filmova i iskustvo u radu na istim pretoči u filozofski pristup filmu kao mediju (npr. Felinijev 8/5, Američka noć, Trifoa ili Holivudski kraj, Vudija Alena,), Aporija je nadobudan prvenac na nivou privatnog hira.
Od svih pomenutih bioskopskih neuspeha, Flert je mogao postići više kako u kreativnom smislu, tako i u pogledu svog bioskopskog statusa. Iako je očigledno postojala želja i namera da se prevaziđu okviri osnovne namene filma – da bude diplomski film četvorice studenata režije, pitanje je da li su ljudi van krugova prijatelja i poznanika i, eventualno, onih koji prate festivalsku ponudu, mogli da čuju za Flert. Film je imao premijeru na festivalu u Herceg Novom, da bi potom obišao još dva festivala (u Vrnjačkoj Banji i Nišu), a u Beogradu se, nakon pretpremijere na Festivalu horor filma u Domu omladine, ubrzo povukao, bez snage da na duže popuni i ono malo mesta u Art bioskopu, jedinom u kom se davao. Kao da se, do poslednjeg momenta, autori nisu opredelili je li u pitanju bioskopski ili diplomski film kom se posrećilo da se na par dan, eksperimenta radi, nađe na repertoaru i usput pravi da ne postoji. Osnovni problem Flerta je neodlučnost u pogledu forme omnibusa: epizode koje čine omnibus su više rezultat umnožavanja jedne situacije (Smrt koja dolazi po četiri junaka) koja nije umnožena na dovoljno kreativan način da bi bila izgovor za omnibus. Izdvaja se jedino poslednja priča u kojoj žrtvu Smrti (Bane Vidaković) igra Srđan Todorović, a u kojoj je susret momka sa smrću uobličen u gotovo zasebnu priču sa jasno crnohumornim zapletom. Rediteljski se izdvaja druga priča koja po svojim noar odrednicama u pogledu ambijenta, muzike, kostima i izbora glavnog glumca, odudara od ostalih monotono izvedenih epizoda.
Po svemu različit od Aporije, film Siniše Kovačevića, Sinovci, poseduje sličnu samodovoljnost Aporije, odnosno potpuno odsustvo zanimanja za filmski medij u kome se ogleda, pa samim tim i odsustvo želje za komunikacijom sa bioskopskom publikom. Rađen prema pozorišnom komadu Siniše Kovačevića, “Srpska drama”, Sinovci se i na platnu grčevito drže pozorišne scene. Kadrovi se kruto i jednolično smenjuju poput stubaca knjige, a njihovim ritmom rukovodi dužina beskrajnih dijaloga i monologa. Ne može se čak reći da je po sredi neumeće u adaptaciji drame u scenario, već pre odsustvo pokušaja i pomisli da je ona naprosto neophodna, i da koliko god se autor ponosio svojim tekstom ili nekom replikom, nije dovoljno da samo stoji i snima glumca koji je izgovara. Shodno tome, ne čudi što Sinovci nemaju gotovu nikakvu komunikaciju sa publikom u sali: muk na pokušaje šale, kao i na pokušaje izmamljivanja suza iako film isključivo računa na emotivni učinak teme kojom se bavi (vekovno stradanje srpskog naroda).
Od svih pomenutih filmova, dva konačno opravdavaju svoje mesto na bioskopskom repertoaru: Karaula i Šejtanov ratnik. Pojava ova dva filma u približno isto vreme, omogućava da se uvide dva različita puta kojim je moguće bioskopskoj publici vratiti poverenje u domaći film. Karaula se po mnogo čemu oslanja na jednu postojeću struju u tradiciji istočnoevropskog filma čiji se najprisutniji uticaj kod nas vidi u filmovima Gorana Markovića - na komedije praške škole. Sa druge strane, Šejtanov ratnik se, scenaristički, po tretmanu srednjoškolskih problema (oštra statusna podela junaka, elementi tinejdžerske romanse) kroz zaplet sa primesama horora i fantastike, oslanja na američku tinejdžersku horor komediju iz 80-ih (Monster Squad, Lost Boys) uz do sada, u okvirima domaćeg filma, neprimenjivano filmofilsko poigravanje omažima i referencama na druga filmska ili televizijska ostvarenja (npr. Star Wars, TV serija Vuk Karadžić). Na ovaj način, autori Šejtanovog ratnika teže da uspostave višeslojniju i nadasve uzbudljivu komunikaciju sa bioskopskom publikom, propuštajući istorijske, filmske, svakodnevno tabloidske činjenice kroz prizmu mašte, pa preko mašte do realnosti umesto direktnog i paušalnog dramatizovanja i persifliranja svakodnevice. Oba ova filma se mogu posmatrati i kao dva različita odnosa prema istoriji: Grliću je, sudeći po filmu i po izjavama o procesu rada na istom, izuzetno stalo do faktografije, pa je za svoju priču o lažiranom vanrednom stanju u graničnoj postavi između tadašnje SFRJ i Albanije, tražio autentične lokacije i glumce koji potiču iz bivših republika. Autore Šejtanovog ratnika daleko više od faktografije zanima potencijal koji istorijsko ima u predanjima i legendama (bajka “Baš Čelik”), kao i poigravanje sa imaginarnim interpretacijama istorijskih događaja (npr. Karađorđeva smrt). U Šejtanovom ratniku istorija je, dakle, samo polazište sa bajkovitim potencijalom za koje se, na primeru ovog filma, po prvi put pokazalo da pruža mogućnost za žanrovsku interpretaciju. Grlićev pristup istoriji je skloniji tradicionalnoj težnji filmskih autora sa ovih prostora da u filmu ožive i kroz dramu razreše istorijske teme, dok Filipović istoriju tretira kao polazište za žanrovski specifične interpretacije, za šta nema preteča u postojećoj tradiciji domaćeg filma. Istovremeno prisustvo Karaule i Šejtanovog ratnika u bioskopima, simbolično, po prvi put ukazuje na dva moguća pravca za domaću kinematografiju od kojih je ovaj drugi, nadamo se, začetnik niza sličnih pokušaja. Samim tim, na primeru ova dva filma, prvi put se stvara utisak repertoarske raznolikosti koja dugi se niz godina nije mogla ostvariti kada je reč o domaćem filmu.
Do kraja godine bi trebalo da bude više ovakvih primera. Filmovi koji čekaju da budu premijerno prikazani, snimljeni ili distribuirani, poput Čarlstona za Ognjenku, Uroša Stojanovića, Doba nevinosti, Danila Bećkovića i Dimitrija Vojnova ili Fantoma, Jovana Todorovića svakako daleko više računaju na bioskopsku, nego na festivalsku publiku. Do tada, Šejtanov ratnik i Karaula svakako su dva trenutno najvrednija filma bez titlova koja se mogu pogledati u bioskopima.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč