SKORO SASVIM OBIČNA PRIČA (2003)
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Dimitrije Vojnov
Debitantski film Miloša Petričića »Skoro sasvim obična priča« je nešto od najkorisnjeg što se desilo našem filmu u poslednjih deset godina. Najzad je snimljen žanrovski opredeljen film sa jasno profilisanom ciljnom grupom, bez ikakvih ustupaka inostranim festivalima i domaćem lošem ukusu. Naša kinematografija njime dobija i jednog vrlo sposobnog reditelja u Petričiću, emancipovanog pisca u Dušanu Ristiću, briljantnog direktora fotografije u Vladanu Paviću i nekoliko svežih, zanimljivih, glumaca u Milici Zarić, Stefanu Kapičiću, Hristini Popović i Bobi Latinović. U ime ovih talentovanih »rukija« se mora pozdraviti spremnost autora i producenata da se odvoje od paralizujućeg hardvera srpske kinematografije.
Štaviše, sve oko »Skoro sasvim obične priče« je dobro osim samog filma. No, pošto je uglavnom reč o rešivim problemima, Petričićev debi nije gorka pilula, kao neki skorašnji naslovi, i može sasvim dobro da nas otrezni.
Prvo mora da nas otrezni od iluzije da su naši autori superiorniji od američkih. Nisu, i to se ovde jasno vidi. A vidi se i zašto nisu. »Skoro sasvim priča« pripada vrsti rutinskih romantičnih filmova koji se, po nekoliko nedeljno, javljaju u angloameričkoj produkciji. I na svakom nivou je slabiji od svojih tamošnjih pandana, iako tu vrstu filmova rade osrednji stvaraoci u prosečnim produkcionim uslovima. Razlozi za inferiornost ovog filma su u pretencioznom pristupu autora koji stalno žele da pokažu da su superiorniji od materijala i publike. Očigledno nisu, čim ne mogu da proizvedu čak ni elementarni ugođaj prosečnog repertoarskog ostvarenja, već se gube u nizu posveta drugim autorima i samodopadljivim rešenjima. Petričić nije ni prva ni najveća žrtva ovog sindroma ali je na njegovom filmu najočigledniji ovaj problem jer »Sasvim obična priča« nema ni moći ni ambicije da bude išta više od efikasnog komercijalnog filma.
Temeljni problem filma je scenario koji nije prilagođen srpskoj životnoj i filmskoj stvarnosti. Pritom pitanje stvarnosti i realizma ne postavljam kao ikonografsko ograničenje već kao konvenciju po kojoj autori pokušavaju da ubede gledaoca da je to što gledaju stvarno. Priča je neuravnotežena i motivacija se više podrazumeva nego što se gradi. Osnovni melodramski odnos između glavnih junaka je odveć racionalno rešen i emocionalno nedorečen. Dijalozi su izveštačeni i prerečeni, te suviše liče na prevode kompleksnih inostranih replika. Ne kažem da neko tako ne govori u srpskoj stvarnosti, jer se kod nas zaista svašta događa, ali naprosto takvi dijalozi loše izgledaju kada ih izgovaraju srpski glumci. Na nivou stilizacije, »Skoro sasvim običa priča« predstavlja zakasnelu i neodmerenu, pseudo-snobovsku, reakciju na filmove koji eksploatišu sirotinju. Ipak najveći problem scenarija je obezduhovljenost koja se oseća i na ekranu.
Kao i uvek, krivica za sve pripovedačke propuste je rediteljeva budući da scenario nije morao biti bukvalno prenet na ekran već je trebalo da posluži kao mapa za filmsko istraživanje. U tako netaktičnom prenošenju debitantskog scenarija, »Skoro sasvim obična priča« stoji kao kvalitetno izrađen film, lišen humora i emocija, nepažljivo sračunat pokušaj, sa stilizacijom koja ga čini da liči na osamdesetominutnu šminkersku reklamu za kafu. No, i to je bolje nego da izgleda kao osamdesetominutna reklama za UNHCR.
U apokaliptičnoj klimi srpskog filma, osvežava susret sa ostvarenjem čiji je jedini problem u tome što nije dovoljno dobro. Sledeći korak od pravljenja reklama i njenih derivata je ozbiljan celovečernji film i iskreno se radujem novim projektima ovih ljudi, ukoliko uvide sve greške koje su napravili. »Skoro sasvim obična priča« ističe koncept i ljude koji zaslužuju našu punu pažnju, ali kao film mora što pre biti prevaziđena. Jer je reč o filmu gde publika ima šta da gleda ali nema šta da vidi.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč