SIVI KAMION CRVENE BOJE (2004)
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Dimitrije Vojnov
»Sivi kamion crvene boje« je rediteljski debi jednog od najplodnijih savremenih srpskih scenarista Srđana Koljevića. Njegov opus je neraskidivo povezan sa potpunim sunovratom srpskog filma. Debitujući sa scenarijem za »Kaži zašto me ostavi« 1993. godine, još uvek je spadao u red manjinskih incidenata unutar jedne šire, relativno zdrave celine. Ali, kada je sa Đorđem Milosavljevićem monopolizovao srpsku scenarističku scenu, zauzevši »festivalski«, bosansko-fondacijski pol nasuprot »žanrovskom« proameričkom polu svog partnera, više nam nije bilo spasa. Još uvek se sećam kako sam gledajući njegov napis »Stršljen« 1998. shvatio da prisustvujem prvom »strateški lošem« srpskom filmu posle koga stvari više neće biti iste. Naslovi poput »Nebeske udice«, »Normalnih ljudi« i »Ledine«, na kome je stidljivo sarađivao, su dokrajčili slutnju iz »Stršljena«.
»Sivi kamion« predstavlja početak jednog od naših krajeva, tekst na osnovu čijeg je kvaliteta Koljević stekao scenaristički kredibilitet. Reč je o njegovom svakako najboljem scenariju (uz »Natašu«), školski postavljenom i fondacijski sterilizovanom, lišenom unutrašnjeg sadržaja.
Priča je smeštena u jun 1991. i prati bosanskog kamiondžiju daltonistu koji zgazi beogradsku stoperku a onda, da bi se iskupio, pristaje da je odveze na letovanje u Dubrovnik. Da bi stigli do Dubrovnika moraju da prođu kroz jugoslovenska područja na kojima se podgreva građanski rat.
Koljević u ovom flmu pokušava da svakome ugodi, umesto da ispriča »priču« koju je započeo. S jedne strane tu je eksploatacija Bosne, periferne tačke koja je samo zahvaljujući ratu postala centar svih dešavanja, te je otud prepoznatljiva strancima kao privlačno mesto za dešavanje filma. Za razliku od ostalih »bioskopskih Bosanaca«, Koljević nema tu autentičnu iracionalnost i vulgarnost, i u njegovom filmu se oseća da je on ipak gost u bosanskoj bioskopskoj krčmi.
Ni isplativi motiv građanskog rata nije uspeo da iskoristi, niti kinematografski kao što je urađeno u »Lepim selima« niti politički kao što je omogućeno »Ničijoj zemlji«. Istovremeno, pokušao je da se iskupi pred beogradskim šik – društvom time što će svoju bosansku pustolovinu urbanizovati uvođenjem gradskih faca u sitnim ulogama.
U krajnjem zbiru nije postigao nijedan od zadatih ciljeva. Posle toliko kalkulisanja pomisliš da je »Sivi kamion« pisan na digitronu a ne na komjuteru i da »priče« tu suštinski i nema. Sve je zapravo konstrukcija u kojoj likovi kao autorove marionete prolaze kroz niz situacija spojenih sa istorijskim okolnostima. »Priče«, plašim se, tu izgleda nikada nije ni bilo.
Kad je reč o režiji, Koljević razapinje svoj film negde između Kusturičinog »Život je čudo« i Đurićevog »Kajmaka i marmelade«. Između Kana i slovenačkog bioskopa. Naime, na planu onoga što likovi rade i na bazi muzike i pevanja kojim film obiluje, Koljević jasno pokušava da se nadoveže na tradicionalnu povezanost politizovane groteske i muzike sa uspehom jugoslovenskih filmova. Međutim, taj slovenački gen u filmu ga sprečava da cela stvar dobije zamah i sve ostaje uokvireno u granicama srednjeevropskog »malog« filma.
Ipak, film nije dovoljno »mali« da bi prikrio Koljevićevu rediteljsku neveštinu koja je očigledna na svakom nivou. Od pogrešne glumačke podele do same inscenacije. Da je podela bila iole adekvatnija, naročito kod glavne ženske uloge, »Sivi kamion« bi bio loš ali relativno prijatan film. U ovakvom glumačkom rasporedu, gubi se čak i najosnovniji adut domaćeg filma a to je da glumci korumpiraju gledaoca. Neveština u sferama inscenacije takođe je neuspešno pokrivana naizgled lucidnim rešenjima kojima izbegava konvencionalan postupak. Međutim, kada junaci ostanu sami u kabini kamiona sve greške izlaze na videlo.
Posle ovog filma padaju sve priče o tome kako je rediteljski poziv mrtav i kako je budućnost u tome što će ostali autori režirati filmove. Rediteljski poziv je nažalost mrtav u Srbiji. Baš zato što je doživljen kao nešto jednostavno, umesto kao filmotvorstvo u kome je postavljanje kamere tek jedan od segmenata. »Sivi kamion« produbljuje dekadenciju srpskog filma koja je definisana time da autori nikada nisu bili inteligentniji i da filmovi nikada nisu u tolikoj meri promašivali minimalne standarde bioskopskog ugođaja. I zato je naš film, koji je nekada ipak bio svetionik u svetskim razmerama, sveden na geto diletanata koji ne umeju da snime ni najjednostavniji komad a pritom misle da pomeraju granice.
Koljević je potpisao neke filmove koji su rasterivali publiku. Velikim delom i zato što je radio pod okriljem producenata i reditelja koji su radili filmove iz vanrepertoarskih razloga. Plašim se da se sada preračunao u toj meri da je snimio film kakav ni sam ne bi voleo da gleda.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč