POGLED SA AJFELOVOG TORNJA (2005)
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Dimitrije Vojnov
Jedini film koji je objektivno izazvao interesovanje na ovogodišnjem hercegnovskom festivalu bio je debitantski film Nikole Vukčevića Pogled sa Ajfelovog tornja. Sve do novosadskog festivala, ovaj film ostao je sakriven od publike, navodno zbog straha od pirata što je ili znak velike ambicije ili vešte reklame. U zemlji gde se pred izlazak Šotrine Ivkove slave, pojavi niskobudžetna TV ekranizacija Sremčevog dela na DVDu, jasno je da je piraterija metastazirala do tačke kada će pirati sami snimiti film ako ih naslov zaista zanima. To se nije desilo sa Ajfelovim tornjem. Šteta, možda bi pirati u nekim segmentima prevazišli Vukčevićev prvenac.
Interesovanje za ovaj film nesumnjivo stvorila je i nacionalistička propaganda koja ga je opisivala kao povratničko ostvarenje za crnogorsku kinematografiju. Međutim, crnogorska kinematografija svako malo ima neko povratničko ostvarenje. O ambiciji koja je gajena povodom ovog filma govori i činjenica da me je pred davanje izjave za televizijsku hroniku festivala, reditelj emisije molio da budem obazriv šta pričam. Nimalo me ne čudi što moja izjava nikada nije prikazana na RTCG.
Pogled sa Ajfelovog tornja trebalo je da spoji sve tendencije koje su bile potrebne za adekvatan novi crnogorski film – kvalitet, komunikativnost i državotvornost.
Kad je reč o kvalitetu, Pogled sa Ajfelovog tornja jeste bižuterija. Vukčevićeva ambicija učinila ga je blago nekoherentnim, u želji da se spoje atraktivnost britanske spotovske egzekucije osamdesetih, lirski pristup konvencionalnom art-filmu i crnogorski etno-treš iz brevijara Živka Nikolića. Sudeći po montiranom filmu, Vukčević se ponajviše ali nedovoljno odrekao trećepomenute nikolićevske linije, koja je iz nekog nepoznatog razloga ipak očuvana u filmu, iako se komotno mogla ukloniti. Druga, artistička linija, dopingovana je diskontinuitetima i montažnim skokovima britanske škole, i u krajnjoj liniji Pogled sa Ajfelovog tornja izgleda kao nesumnjiv pokušaj da se snimi vizuelni slatkiš.
Ipak, u slučaju ovog filma zašećereni prizori nisu dovoljni jer ih priča i scenario, a delom i glumci ne podržavaju. A, u krajnjoj liniji ko od naših reditelja i može, sa uslovima koji kod nas postoje, da snimi film, koji bi se oslanjao samo na lepotu slika? Malo koji. Vukčević sigurno ne može.
Film je baziran na popularnom romanu Zagrepčanka Branislava Glumca, o kome je svojevremeno pisao kultni jugoslovenski reditelj Goran Gajić, u svojstvu mladog, gnevnog književnog kritičara, potpisavši kritiku u kojoj se prečesto ponavlja pridev glup. Nikola Vukčević i Irina Kikić-Stojković tom pridevu slobodno mogu dodati i konfuzan. Iako ne spadam među puriste koji gledaju film kako bi se isključivo informisali o sudbini likova, ovaj scenario ostao je elementarno nedorečen, kako na nivou postavke tako i u slučaju ishoda, čime stvara konfuziju i na značenjskom planu.
Kad smo već kod čitanja filma, Pogled sa Ajfelovog tornja mogao bi biti savršen dupli program sa neuporedivo superiornijim Mi nismo anđeli 2 jer se takođe bavi seksualnim aspektom ćerkinog prkošenja ocu.
Glumačku podelu predvodi Marija Vicković, Podgoričanka školovana u Beogradu, čije fotogenično lice pokazuje potencijal da jednog dana postane naša filmska diva. Njena nagrada u Herceg Novom jeste zaslužena, prevashodno zbog okudice ambicioznih ženskih uloga.
Branislav Trifunović joj nažalost nije dorastao partner. Ne zato što je loš glumac. Niti zbog nepovoljnog poređenja sa slavnim bratom Sergejem. Naprosto, Trifunović još nema taj kvalitet glumca čije ime na špici ide ispred naziva filma, do koga će stići kako glumačkim tako i ličnim sazrevanjem. Za razliku od Sergeja koji često ume da nadraste film, Branislav operiše suviše subfilmski da bi bio zvezda.
Njihove uloge je svakako dodatno otežala Vukčevićeva rediteljska indikacija sa čestim insistiranjem na očiglednom čime nepotrebno udvaja glumačka sredstva. Naročito u slučaju Marije Vicković koja osim dejstva na ekranu radi i iscrpljujuću naraciju izvan slike.
Za Pogled sa Ajfelovog tornja bi se ukratko moglo reći da je konfuzni kič. To je uglavnom bolje od onoga što se inače može reći za ostale naše filmove.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč