APORIA (2006)
Objavljeno: 16.1.2008.
Autor: Dimitrije Vojnov
Aporia je rediteljski debi beogradskog stomatologa Arisa Movsesijana, čija je jedina prethodna referenca za bavljenje filmom bio posao ko-scenariste i pomoćnika režije na hrvatskom filmu Svjetsko čudovište Gorana Rušinovića. Svjetsko čudovište je u svoje vreme šokiralo hrvatsku filmsku javnost i maltene je okončalo Rušinovićevu karijeru koja je puno obećavala u vreme njegovog debitantskog filma Mondo Bobo.
Ipak, iz ove vizure Svjetsko čudovište deluje kao kolosalan promašaj koji je ipak bio loš na jedan zanmljiv način, možda baš zbog neobične hladnoće u prisupu likovima koja je atipična za balkanske kinematografije.
Aporia je, međutim, loša na jedan uobičajen, mogu reći tradicionalni srpski način, pošto je jalovi artizam, sličan Rušinovićevom, propušten kroz prizmu kafanskog šarma srpskih glumaca. Za razliku od Rušinovića, Movsesijan je ipak ostavio prostor za dopadljivost i time je Aporia izgubila oreol totalnog kurioziteta i uklopila se u profil lošeg srpskog filma.
Ova apsurdna priča o glumcu koji zahvaljujući Zenonovom paradoksu nikako ne može da stigne na kraj svog životnog puta, referiše na dve mračne tačke naše nedavne kinematografske prošlosti. Po apsurdu i pokušaju avangardnog pristupa liči na Bumerang Dragana Marinkovića, u odnosu na koji deluje ipak kudikamo artikulisanije. Po satiričnom odnosu prema srpskoj kinematografiji podseća na Rat uživo Darka Bajića koji je eto zahvaljujuići Aporiji ipak dočekao da u nekom poređenju posluži kao pozitivan primer. Možda bi Movsesijan želeo da taj ironični pristup kinematografiji zaliči na Zemlju istine, ljubavi i slobode Milutina Petrovića, međutim njegov film je i po estetskom dometu i po produkcionom miljeu bliži Ratu uživo.
Ne možemo izbeći diskusiju ni o samom estetskom opredeljenju ovog filma koji objektivno ne spada ni u jedan prepoznatljiv i priznat stilski pravac izuzev novostvorenog talasa srpske provincijske avangarde počete Memom Miloša Jovanovića i Krojačevom tajnom Miloša Avramovića. Movsesijan kao ni prethodbna dvojica očigledno nije razumeo da se konvencionalni filmski jezik mora prevazilaziti a ne zaobilaziti kao što su oni činili.
Još više smeta taj satirični odnos koji Movsesijan ima prema srpskoj kinematografiji i provlači ga kroz ceo film. Naime, ta satira je licemerna zato što upravo samo u takvoj kinematografiji, kojom vladaju neznalice, kako sam Movsesijan sugeriše, Aporia uopšte može da bude snimljena i da dobije pomoć Ministarstva kulture.
2006. godina će zbog prošlogodišnje liberalizacije finansiranja filmova, kada je svaki projekat na pragu realizacije dobijao pomoć, biti prepuna egzotičnih promašaja, a Aporia je uvod u tu bioskopsku avanturu. Iako će takav talas neartikulisanih projekata svakako produbiti krizu našeg filma, barem će atmosfera biti relaksiranija u 2007. godini pošto će veliki broj agresivnih diletanata i večitih debitanata pokazati svoje prave mogućnosti i konačno ostaviti srpsku kinematografiju na miru. Zbog ovakvog ishoda treba i pohvaliti neobičnu prošlogodišnju odluku našeg Ministarstva.
Jedna od najvećih prednosti srpskog filma je u tome što nije rascepkan na žanrove pa čak i najavangadniji film može imati veliko prisustvo u javnosti i gledanost pošto publika doživljava etiketu srpski film kao zaseban žanr. Aporia je još jedno ostvarenje koj će odvratiti gledaoce od eksperimentisanja sa srpskim filmom, a da s druge strane neće imati ni naročitu festivalsku sudbinu, čim joj je premijera na FESTu a ne na nekom ozbiljnom stranom festivalu.
Što se Aporijinog mesta na FESTu tiče, stideo bih se da nas predstavlja pred strancima. Ali, na svu sreću, relevantni stranci nisu došli na ovaj FEST tako da će ovaj promašaj ostati među nama.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč