JUG JUGOISTOK (2005)
Objavljeno: 16.1.2008.
Autor: Dimitrije Vojnov
Ispovest Vladimira Bebe Popovića je, po teoriji jednog mog prijatelja, konačno žanrovski usmerila skup tragičnih događaja koji čine naš život. Količina jurnjave, prisluškivanja, tajnih susreta, svedočenja i ucena o kojoj Popović govori nesumnjivo pokazuju da se naš život najbolje može definisati kao triler.
Ipak, u zemlji u kojoj je svakodnevica triler, filmotvori skloni istinitom prikazivanju života uglavnom stvaraju žanrovski neopredeljene filmove koji su upravo zato i slabi jer ne umeju da prepoznaju žanrovsko usmerenje vlastitih priča. Otud je triler, iako jedan od osnovnih repertoarskih žanrova i u Holivudu, i u ostatku sveta, potpuno zanemaren u srpskom mejnstrimu. A kad se prisetimo Lavirinta, možda je tako i bolje. Otud naš savremeni triler dolazi iz sveta avangarde.
Milutin Petrović je svoj novi art-film izgradio na zapletu trilera. Glavni junak je poznata glumica Sonja Savić kojoj po dolasku u Beograd, kćer biva kidnapovana. Njen slučaj dolazi u ruke poštenog beogradskog inspektora koji najpre mora da utvrdi postoji li uopšte Sonjina kćer, a zatim i zašto je u ceo slučaj umešana nerazmontirana frakcija Državne bezbednosti, bliska prethodnom režimu.
Jug jugoistok ima strukturu trilera, doduše prilično nerazvijenu, jer je sniman na bazi glumačkih improvizacija, što u ovom žanru do sada nismo viđali, budući da je triler prepoznatljiv po detaljno razrađenim scenarijima. U ovakvoj postavci cvetaju sitne digresije izuzetne lucidnosti ali vene celovitost zapleta, naročito u završnici.
Uprkos ovim fundamentalnim dramaturškim primedbama, ne može se osporiti svežina i neistrošenost radnje koju su Milutin Petrović i Saša Radojević osmislili za ovaj film. Najzad imamo artikulisane junake koji razmišljaju o zanimljivim stvarima i uključeni su u zanimljiv zaplet.
Glumci su zahvaljujućim svojim osmišljavanjem radnje i dijaloga takođe svojevrsni ko-scenaristi. Ko-autor je najpre ikona srpskog filma Sonja Savić, radi koje je Jug jugoistok i snimljen. Ona je osnov i ogledalo ovog filma. S druge strane, ovaj film se može posmatrati kao njen Bulevar sumraka. Pošto već nije bilo trilera u kome bi ona mogli biti srpska Ingrid Bergman, srpska Glorija Svanson joj je nadoknada za sve snimljene i nesnimljene uloge.
Ostatak ekipe je relativno nedosledno koncipiran kao glumačka podela sačinjena od reditelja. Ovo rešenje je interesantno, i reditelji su po mnogo čemu razigraniji od glumaca. Jedino što oni, kao i svi naturščici, ne uspevaju da savladaju tajming. Ipak, nova lica i glasovi, lišeni samozadovoljnog džeziranja su opravdali ovaj koncept.
Petrovićeva režija je odveć relaksirana. Njegovo odustajanje od stilskog oblikovanja filma podseća na slučaj šahiste koji nudi remi iako je u poziciji da posle naporne partije sigurno pobedi. Umesto da, sa više truda, Jug jugoistok stekne istu bioskopsku funkciju kao Sever severozapad Alfreda Hičkoka i Bani Lejk je nestala Ota Premingera, Petrović ga unapred degradira na nivo jalovog artističkog poigravanja u ravni Godarovog Alfavila. Na ovogodišnjem FESTu smo u Old Boyu Čen Vuk Parka videli kako se radi đavolski inteligentan repertoarski film, a u Nevinosti Lucile Hadžihalilović videli kako se radi ozbiljan artizam. Jug jugoistok nažalost nije ni jedno ni drugo, zato što je Godar ipak prilično prevaziđen.
Povrh svega, nažalost, sve ideološke reference koje se javljaju u tom artizmu su neizlečivo lokalne, iako je više od pola filma na engleskom, sa prilično dugim objašnjavanjem istorijskih okolnosti. Samim tim su potpuno neupotrebljive za izvoz na festivale. Film je, dakle, opterećen svojim intelektualnim ambicijama, koje su na filmu tradicionalno manje zanimljive od vizuelnih i dramskih deonica.
Ovakav ishod opasno frustrira jer je Jug jugoistok mogao biti vrhunski film. Još je bolnije to što, sve do usiljene završnice sa Pinkovim lutkama iz Nikad izvini, koja negira celokupni dotadašnji tok, Jug jugoistok čak ostavlja utisak vrlo dobrog filma. A onda ga je autor iz nepoznatog razloga samopovredio.
Petrović razmišlja na pravi način, i srce mu je na pravoj strani, premda pinkovska završnica sugeriše izvesni nedostatak hrabrosti da se stane iza vlastite estetike i ideologije. Da su inteligencija i brojne ideje uloženi u ovaj film podržani trudom i energijom, Jug jugoistok bi se pretvorio u punokrvni bioskop, a onda bi kao, pre svega, dobar film, našao svoj put. Izgubivši publiku i odbivši festivale, ovaj film će morati da računa na otmenost i radoznalost Beograđana, kojima je delimično i posvećen.
U ovakvoj realizaciji, nažalost, zanimljive tendencije koje Petrović uvodi prolaze kao šahista iz navedenog primera. Osvojio je pola poena što nije malo, ali je zato drugu polovinu dao kao argument onima koji smatraju da Srbija nije plodno tlo za postojanje pametnog trilera.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč