Svirajte mi JESEN STIŽE DUNJO MOJA, al’ unazad… (2004)
Objavljeno: 16.1.2008.
Autor: Dimitrije Vojnov
Jedna od najvećih konceptualnih grešaka kada se pravi srpski komercijalni film, jeste ideja da će se film isplatiti ukoliko je banalan, prostački i prilagođen standardima RTSovih serija. Vrhunski mejnstrim se radi na jedan drugačiji način. Stvara se tako što se preuzimaju sve najuspelije forme avangardnog filma i uvode u svet onoga što gledaoci žele da vide. Primer za to je film Mi nismo anđeli Srđana Dragojevića koji može poslužiti kao recept za srpski komercijalni film, a sazdan je od tadašnjeg avangardnog, urbanog, pogleda na svet, primenjenog na konvenciju romantične komedije.
Umesto da je na isti način unovčena i iskorišćena milionska gledanost Zone Zamfirove, da je na bazi komercijalnog uspeha Šotrinog anahronizma finansiran niz novih filmova, izgrađenih na svežoj interpretaciji isplativih tema, dobili smo samo nove Šotrine filmove i ostale pokušaje da se imitira Zona.
Jesen stiže dunjo moja je najpre severnjački odgovor na Zonu u kome je smeh zamenjen suzama a trubači tamburašima.
Film govori o Savi Lađarskom, veteranu Prvog svetskog rata koji posle nesporazuma sa ženom svog života Marijom, odlazi u varoš gde se odaje teškom alkoholizmu. Tamo ga zavodi gazdinska ćerka Anica i on se sa njom ženi, međutim u tom braku ne može da pronađe sreću.
Jesen stiže... pripada vojvođanskom miljeu, obeleženom kolonijalnom vlašću Austrougarske, melanholijom, alkoholizmom i vladavinom brojnih neizlečivih bolesti. To je svet Balaševićevog kostimiranog ciklusa pesama. Otud ideja da se film izvorno postavi kao ekranizacija njegove pesme Priča o Vasi Ladačkom. Kada se taj brak iz koristi raspao, Samardžić i njegovi pisci Toni Matulić i Đorđe Milosavljević proglašavaju da Balašević nema monopol na melodramu.
To je tačno. Niko nema monopol na melodramu, ali je ipak potreban izvesni talenat da bi se ona proizvela. To je dar koji Samardžić, Matulić i Milosavljević očigledno nemaju. Jesen stiže... je jedinstven slučaj tzv. medicinske melodrame u našem filmu. Dok je Balaševićeva pesma eksplicitno govorila o sukobu razuma i srca, što kroz istoriju jeste jedan od temelja melodrame, Samardžićev tim sklapa priču o grupi junaka čiji su životi određeni raznim oboljenjima od kojih pate.
Tokom sedamdesetih je američkim ljubavnim filmom vladala misteriozna bolest od koje su umirale glavne junakinje. Ipak, glavni adut tih filmova bio je motiv prokletih ljubavnika i večnog rastanka. Kod Samardžića, pak, bolest je glavni junak. Zato gledamo životnu priču jednog nesnosnog alkoholičara Save koji muči i povređuje sve ljude oko sebe; njegove životne ljubavi Marije koja ima ginekološke probleme, usled kojih i umre; zatim mirazdžijke Anice koja je ostala hroma posle nesreće na jahanju; i Savinog kuma koji je frustriran jer je izgubio ruku u Prvom svetskom ratu, što ga ometa da brine o staroj majci i retardiranom bratu.
Najuzbudljiviju interpretaciju ovih panonskih nesretnika pruža Bojan Dimitrijević, u ulozi retardiranog brata. Dimitrijević je već godinama jedan od najzanimljivijih glumaca srpskog filma i prava je šteta što još uvek mora da se zlopati po ovakvim projektima.
Najproblematičnije je prikazan Savin alkoholizam, primarno izražen kroz činjenicu da Sava unosi ogromne količine tečnosti u organizam, od čega mu verovatno ne bi bilo dobro čak i da nije reč o alkoholu. A prenebregnut je i deo kada mu je bilo lepo pod uticajem alkohola.
Medicinska motivacija postupaka svakako nije jedini problem scenarija. Naime, Matulić i Milosavljević su napisali tekst koji liči na skup izbačenih scena koje zapravo nisu ni važne za priču o Savi Lađarskom. Sve ključne stvari u filmu se odigraju van kadra, a mi vidimo samo scene u kojima pijanog Savu obaveste o tome. Uz izrazitu antipatičnost glavnog lika, ova pasivnost radnje doprinosi da gledalac nema u čemu da učestvuje gledajući ovaj film, pošto se glavne stvari očigledno odigravaju na nekom drugom mestu a autori ih kriju od nas.
Krajnji cilj ovog filma ipak nije estetika, već privlačenje publike. Autori zato imaju sreće što se film prodaje unapred. Pisanje kritike u vreme premijere me onemogućuje da kažem ko je gledao film. Ali ću zato probati da procenim za koga je snimljen. Jesen stiže... se obraća publici čija su estetska i etička merila skrhana epohom Zone Zamfirove. Međutim, nisu samo Šotra i RTS krivi što ovo gledamo. B-92 je bio medij kome smo znatno više verovali a oni su nam podvalili Mileta u tranziciji, himnu srpskom primitivizmu koji navodno čini naš identitet i čiji je jedini problem u tome što je investiran u Miloševića. Balašević je bio narodnjak za ekipu koja je bila protiv rata. Prenebregava se samo činjenica da se Milošević ne bi ni desio da je narod slušao Betovena. Isto važi i za Jesen stiže..., to je folk-film za one kojima je Zona suviše vulgarna.
Tragedija je u tome što je Zona, u suštini, pošteniji film od Jesen stiže... pošto se ni ne pretvara da je kvalitetno i studiozno ostvarenje već se ponosi time što je snimljena na brzinu. Otud su i nagrade za Jesen stiže... samo odmaganje filmu jer navode očekivanja na pogrešan kolosek.
Kada pregledamo rezultat sa blagajne znaćemo i koliko je onih za koje je snimljen ovaj film. Tako ćemo posle pregleda zvanih Zona Zamfirova, Skoro sasvim obična priča, Kad porastem biću Kengur i Jesen stiže dunjo moja dijagnosticirati šta nam je, i nadati se da će nam uskoro neko ubrizgati kvalitetniju filmsku terapiju.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč