IZ KNJIŽEVNOSTI U FILM: SLUČAJ SRPSKOG PRESIPANJA
Objavljeno: 18.1.2008.
Autor: Ivan Velisavljević
Iako se često ne slažem sa filmskim stavovima Srđana Vučinića, moram da priznam kako je u prvom broju novog, obnovljenog „Filmografa“, u jednom svom eseju oštroumno i tačno pronašao razlog (ili bar jedan od važnijih razloga) za čemer koji je u poslednjih deset godina zavladao srpskom kinematografijom. Zašto se u pomenutom periodu nije pojavio nijedan film ravan nekom od remek-dela jugoslovenske kinematografije šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, pita se Vučinić, i daje složen odgovor koji ću ja ovde bezobrazno pojednostaviti: nekadašnji srpski reditelji, poput Pavlovića, Makavejeva ili Petrovića, bili su i predani čitaoci, i tokom svojih karijera na razne načine se bavili velikim piscima, trudeći se da u svojim filmovima ostvare romanesknu „punoću“ i „totalitet sveta“ koji se nalaze u vrhunskim ostvarenjima Dostojevskog, kojim je bio opčinjen Pavlović, ili Bulgakova i Crnjanskog, kojima se divio Petrović.
Sklon sam da branim samosvojnost filma kao medija, i njegovu relativnu nezavisnost od književnosti, ali ne mogu da se ne složim sa Vučinićevim razmišljanjem: delom zbog toga što podržavam taj zahtev za farberovski shvaćenom „umetnošću termita“, čiji je „totalitet“ očigledno zanemaren u savremenom srpskom filmu, a delom zbog nečega što banalizuje dosadašnje teorijsko-estetičke nagoveštaje u ovom tekstu, a tiče se načina na koji akademije stvaraju nove reditelje. Naime, tokom ljubavne scene čija se radnja odvija u sobi u kojoj nastaju srpski reditelji, na policama u drugom planu nema knjiga. Ako ih ima, njihove rikne se ne vide, a na ekranu televizora ne idu čak ni filmovi Sonija Čibe, već reklame, serije ili neka utakmica.
Surovije rečeno, nisam primetio da su naši savremeni reditelji naročito strasni čitaoci od ukusa. Dosadašnje iskustvo nas uči da biti autor, i napraviti dobar film, gotovo po pravilu znači biti čitalac, čak, zamislite, biti intelektualac, bar u onoj meri u kojoj je Hjuston čitao i poznavao dela Džojsa i Tenesi Vilijamsa, Korman Poa, Milijus Konrada, Orson Vels Šekspira, a Kronenberg Berouza.
Može biti da grešim i u duši i u svom razumu. Prihvatam da se načelno može zastupati mišljenje po kom poznavanje književnosti ne stoji ni u kakvoj nužnoj vezi sa režiranjem dobrih filmova. Na takvu tvrdnju, zbog ograničenog vremena i prostora, odgovoriću popularnim argumentom „iskustva i primera“, i reći da dobar reditelj možda ne mora poznavati književnost, ali da takvog, na sreću, još nismo upoznali (čak je i jedan od „najslikarskijih“ reditelja, kakav je Hičkok, priređivao čuvene knjige krimi-priča).
Ne samo da bi razumno bilo očekivati od svih reditelja i pokojeg scenariste da dobro poznaju književnost uopšte, već mi se čini kako ne bi bilo nepristojno od njih očekivati svest o aktuelnom trenutku svetske, pa čak i, oh, jada!, srpske književnosti. U istoriji srpske kinematografije nisu tako retki manje ili više uspešni književno-filmski „susreti savremenika“: Pavlović je svoj možda najbolji film, „Zaseda“, snimio prema pričama Antonija Isakovića, Paskaljević „Vreme čuda“ prema Pekiću, kao i Grlić „Ðavolji raj“, Karanović „Petrijin venac“ prema Dragoslavu Mihajloviću, a Miša Radivojević „Uvod u drugi život“ prema prozi Mirka Kovača… Naravno, uvek se može, iz današnjeg ugla, raspravljati o vrednosti pomenutih i nepomenutih filmova i uspešnosti „susreta“ pisaca i reditelja koji su stvarali u istom periodu, ali im se zanimljivost i svojevrsna umetnička validnost svakako ne mogu poreći. Nažalost, čak ni to se ne može tvrditi za mnoge filmove snimljene u proteklih deset godina.
Stiče se utisak, izgleda, kako u ovom tekstu tvrdim da su naši reditelji jedini krivci za neplodan, pa i poguban razdor između književnosti i filma, a naročito savremene srpske književnosti i filma, jer su ti jadni reditelji, eto, pomalo tunjavi, više vole da gledaju sličice nego da čitaju, i još žive u romantičnom i pogrešnom uverenju da umetnik mora „sve da poznaje, a da ništa ne zna“, uporno tavoreći u svojim idealističkim snovima o geniju i spontanosti, i fantastičnom i originalnom scenariju koji nikako da im padne sa Neba Inspiracije. To nije sasvim tačno. Hoću reći, to je samo pola onoga što tvrdim.
Druga polovina krivice pripada baš piscima. Svi studenti dramaturgije sreli su se sa istim problemom prilikom rešavanja zadatka pod nazivom „Adaptacija“: svi bi hteli da u scenario ili pozorišni tekst pretvore neko književno delo koje govori o savremenim problemima, koje na „brz, moderan, autentičan, jezgrovit, bizaran, urban, pomeren“ i svakakav još način govori o problemima koje osećamo u Srbiji i svetu danas. Osim što bi traženo a nenađeno delo trebalo da govori na pomenuti način, ono bi još moralo da ispunjava i zahtev za elementarnim dramskim potencijalom. Prirodno je da se studenti okrenu savremenim srpskim piscima. I oni to i urade: čitaju i čitaju, a na kraju – baška. Uvek se okrenu nekom starom, proverenom majstoru, Lazi Lazareviću, Pekiću, Kišu, samo da bi „odradili posao“. Ali, uz svo dužno poštovanje prema Pekiću i Kišu, njihove najbolje knjige pisane su u doba kada su kompjuteri od 64 kilobajta radne memorije bili tehnološko čudo.
U čemu je stvar? Nije da srpska književnost nema čime da se pohvali u poslednjih petnaestak godina. Naprotiv. Za razliku od filma, srpska književnost je tokom devedesetih godina dala nekoliko izuzetnih romana i zbirki priča. Međutim, iskreno i narodskom logikom jednog dramaturga kazano – književnost koja je krenula metaproznom auto-stradom gotovo je izgubljen slučaj za film. Drugim rečima, čitava jednu plejadu zanimljivih i vrednih postmodernističkih dela koja se bave fragmentarnošću, citatima, autoironijom, ispitivanjem granica jezika i „pričom o priči“, praktično je nemoguće „prevesti“ u filmski scenario (sem u slučaju filma „Adaptacija“, po scenariju Čarlija Kaufmana, koji je toliki ekscec da ubedljivo potvrđuje pravilo). Pokušaji da se u film pretoče Pavićeva („Vizantijsko plavo“ Dragana Marinkovića), ili Basarina književnost („Bumerang“, takođe u režiji Dragana Marinkovića), nisu se baš proslavili. Sa druge strane postmoderne, ne smem ni da pomislim šta bi se desilo heroju koji bi pokušao da na montažnom „timelineu“ pokrene slike (?) iz NIN-ovom nagradom ovenčanog romana „Semolj zemlja“. Da bi u romanu ili priči pronašao barem zametak dobrog filmskog materijala, scenarista uvek traga za interesantnom i zabavnom radnjom, za dobrom i dinamičnom pričom, od koje sve potiče i u koju se sve uliva, amin. A naša književnost nije baš patila od viška dobre Priče, što ne znači da je bila loša, već samo nefilmična u principu.
Na sve što sam rekao može se staviti prigovor da sve vreme govorim o narativnom filmu (što je i prirodno, jer me takav film najviše zanima), o klasičnom modelu mimetičkog filmskog prikazivanja koje se u Holivudu razvilo do savršenstva, a da za poređenje uzimam primere iz književnosti koja raskida sa istom takvom literarnom tradicijom, i da zbog toga dva uzeta modela naprosto nisu, što bi rekli operativni sistemi, kompatibilna. Međutim, sasvim pragmatički gledano, takav bi nas prigovor odveo u široko i dugačko teorijsko brbljanje iz kog bismo teško izvukli korisne zaključke.
Teku suze razmetne nas koji volimo i književnost i film, i trzamo od adrenalina prilikom svakog njihovog bravuroznog sudara, ali ova dva medija kao da su u Srbiji krenula sasvim različitim putevima. I mada me ohrabruje pojava nekoliko, uslovno rečeno, mlađih pisaca, čije su knjige na memente podsticajan i zahvalan filmski materijal, moram priznati kako ne vidim da se iza horizonta pomalja bogzna kakva „filmična“ promena poetike srpske književnosti, niti očekujem nenadan i srdačan zagrljaj srpskih pisaca i reditelja.
U ovom trenutku, mislim da bih radije inisistirao na farberovskom „termitstvu“ s početka teksta, na stalno opominjanje reditelja da u svojim budućim filmskim svetovima ne gledaju samo „prednji plan“, već da se upoznaju sa onim što je suštinsko književno iskustvo: „punoća“ predstavljenog fikcionalnog sveta iz kog izvire poenta gnome Abija Varburga da je „Bog u detalju“.
Ako to ne učine, a pritom iz peska zaborava i neznanja srpskog filma ne iskopaju kinestetičnost i zabavu, bojim se da su osuđeni na propast u kojoj se već odavno nalazimo.
Od sad i u dane i u vjeke vjekova.
Tekst je najpre objavljen u časopisu Plastelin http://www.plastelin.com
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč