IVKOVA SLAVA (2005)
Objavljeno: 16.1.2008.
Autor: Dimitrije Vojnov
Ukoliko uporedimo aktuelnu srpsku kinematografiju sa nečim što predstavlja našu filmsku tradiciju, autore kao što su Žika Mitrović, Soja Jovanović ili Jovan Živanović, konstatovaćemo da se naši današnji autori i producenti zapravo samo igraju filma. Dok su ovi autori snimali srpske vesterne, postmoderne bajke bazirane na stvaralaštvu najvećih srpskih pisaca ili ozbiljne društvenokritičke studije, današnji srpski filmovi se razlikuju po tome da li omladina duva na krovu ili dangubi u kafiću.
Tu se naravno izuzimaju Emir Kusturica, koji odavno ne operiše u srpskim produkcionim okvirima, i Srđan Dragojević kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, jedini srpski autor koji je u manje-više svima dostupnim srpskim produkcionim kapacitetima i okolnostima uspeo da snimi istinski kvalitetne i internacionalno relevantne filmove. Njih dvojica koliko-toliko uspešno održavaju iluziju da ova kinematografija proizvodi nešto zanimljivo i rado gledano.
Glavni komercijalni reditelj većinskog Ostatka te današnje osakaćene kinematografije je Zdravko Šotra koji je negde na pola puta između ondašnje ambiciozne kinematografije i današnje niskobudžetne konfekcije kratkog roka trajanja. Taj eho nečega što se zove bioskop u Šotrinom opusu postoji na nivou tema, ali nikako na nivou izraza, a nesumnjivo privlači publiku, koja ga je i pored dvanaest srpskih ostvarenja godišnje ostala željna. A našoj publici je, nažalost, dovoljno da vidi da glumci nose fesove i nisu u patikama pa da pomisli kako je reč o istorijskom spektaklu inspirisanom našom bogatom tradicijom. Ipak, dakle, uz svo dužno poštovanje prema Šotrinoj sedoj kosi, samo u propaloj kinematografiji kao što je srpska on može biti glavni mejnstrim reditelj. Dok su ozbiljni flmovi snimani kod nas, sve negde do 1998., on praktično nije ni doživljavan kao relevantan filmski stvaralac. Međutim, sada, blizu osme decenije života, umesto da bude kuriozitet kao Portugalac Manoel De Oliveira koji režira u stotoj godini, on predstavlja glavni oslonac i uzdanicu naše kinematografije.
To je u najmanju ruku neukusno, kako prema ostalim srpskim rediteljima tako i prema mladim ljudima koji izlaze sa naših fakulteta dramskih umetnosti i videvši takvo ponašanje nemaju mnogo razloga da uopšte pomisle da svoju karijeru grade u Srbiji. Ne samo da im niko neće dopustiti da režiraju neki svoj projekat, nego im neće ponuditi ni da rade Pop Ćiru i pop Spiru.
A kad je reč o samom filmu, zaista šta tu ima da se kaže? Ivkova slava nije ništa ni bolja ni gora od ostalih Šotrinih filmova iz epohe. U pitanju su samo nijanse. Zahvaljujći producentskoj ambiciji Dragana Bjelogrlića film deluje elegantnije od Zone i ima odličnu glumačku podelu bogatiju za nekoliko starova sa kojima Šotra inače nikada ne bi radio poput Nikole Koja i Anice Dobre. Nažalost, Bjelogrlićev producentski opus, koji je briljantno počeo Lepim selima i Ranama, posle ovog filma je nepovratno zaražen virusom tog prokletog Ostatka naše kinematografije. Bjelogrlić je Šotri dao legitimitet koji do sada nije imao i tek ćemo videti kakve su posledice tog poteza.
Za razliku od ostalih dela koja je Šotra ekranizovao, Ivkova slava je nešto kompleksnija. Iako se ne bi moglo reći da je Šotrin neobavezni rukopis primeren bilo kom savremenom filmu, naročito nije prilagođen Ivkovoj slavi koja ima izuzetnu psihološku produbljenost, i zahtevala bi reditelja koji tu ozbiljnost može da dostigne. Šotra je svakako pogrešan izbor za tako nešto.
Ipak, u nedostatku boljeg reditelja opredeljenog da pravi nešto što se barem nominalno može nazvati muvijem, Šotra se ispostavlja kao daleko najlucidniji faktor savremenog srpskog filma. To znači da su svi ostali, od producenata do srpske publike, zapravo senilni i ne shvataju sav bolni paradoks činjenice da je srpski filmski biznis oslonjen na pleća šezdesetosmogodišnjeg nekadašnjeg televizijskog maga.
Kao i gazda Ivkovi gosti, tako su i pripadnici ostatka srpskog filma zloupotrebili strpljenje i dobre namere srpskih gledalaca, pa poslednji bioskopski rezultati kažu da su sad već nepoželjni. Ukoliko Ivkova slava ne uspe na blagajnama, sva je prilika da niko neće snimati filmove jer je omašio nepogrešivi hitmejker. Ako uspe Ivkova slava, sva je prilika da će Šotra ponovo dobiti priliku da snimi još jedan film. Dakle, nema nam spasa.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč