HADERSFILD (2007)
Objavljeno: 18.1.2008.
Autor: Ivan Velisavljević
Iz nekog razloga, trebalo je za film adaptirati pozorišni komad Uglješe Šajtinca, tekst koji se već dokazao na sceni: autore i producente ponele su aktuelne teme teškog života u Srbiji pod tranzicijama, tridesetogodišnjaka koji vode praznjikave živote i čija nemogućnost da „pogledaju u bolju budućnost“ postaje jasna u tako nam poznatom susretu sa najboljim prijateljom koji se vratio iz neke strane zemlje.
Ako mene pitate, taj mrski žanr „tranzicije“ kojim se izlazi pred razne fondova je pošast srpskog filma, samim tim što, kao ekonomski termin, u tematskom i filmskom smislu ne znači ništa. To bi vam bilo kao da pravite „dramu o inflaciji“ ili „art-house o kreditiranju“. Doduše, možda bi sve bilo okej kada bi fondovi nametali određena pravila: u tranzicijskom filmu likovi ne smeju da dugo puše u kadru kad ih more teške misli, ne smeju da „preživljavaju dileme“ i urlaju bez razloga, i ne smeju da ćute i da se gledaju (takozvana pravila sažetosti „Šta je bilo? – Nemamo pojma!“).
„Hadersfild“ spada u prosečan tranzicijski film čiji su autori bili nešto srećnije ruke. Komad Uglješe Šajtinca nije davao mnogo prostora da se scenaristi (Šajtinac i Dejan Kraljačić) razmašu, tako da je adaptacija dobra utoliko što je verna tekstu. Kamerna atmosfera sobe u kojoj tri drugara pričaju priče svela je rediteljevu ulogu na raskadriravanje dijaloga bez veće invencije i na rad sa glumcima. Takav pristup, u slučaju „Hadersfilda“, kao i u svakom drugom slučaju (osim ako niste Hičkok ili Lumet, a glume vam Džejms Stjuart i Henri Fonda), ostavio je film na milost jednom pozorišnom tekstu, i pozorišnoj estetici, tim pre što su isti glumci ranije, u JDP-u, igrali ovu predstavu.
Pitanja vere i pokajanja kojima se komad bavi, a zatim i određena doza duhovitosti, crnog humora i emocije, bili su kvaliteti koji su mogli da osvoje „Hadersfildu“ prolaznu ocenu. Međutim, isplivale su stare boljke srbo-sineme: loš ton na kom se vide očigledne zakrpe, forsiranje „režije“ tamo gde joj nema mesta (brza smena kadrova u „napetom“ razgovoru), i „preterano preživljavanje“ zbog kog glumci u drugom delu filma zaborave da više nisu na daskama i forsiraju tzv. traljav dramski sukob: jedan junak „baca istinu u lice drugom“, urlajući o tome kakva je ovaj drugi zapravo ličnost i koje su mu mane.
Zvuči čudno, ali problem je, u stvari, u tome što je „Hadersfild“ gledljiv film: nije isključeno da naša publika bude kupljena humorom „na psovku“, aktuelizmom i jeftinim izlivom katarzičnih emocija na kraju. „Hadersfild“, dakle, poseduje „privid punoće“ koji nije lako razlikovati, kaže Kiš, od istinske punoće. A u kontekstu današnje srpske kinematografije, „Hadersfild“ nikako nije put kojim mlađi reditelji treba da idu. Živkoviću se, na konto drame, desilo da njegov film ima barem nekakav privid. Drugi koji krenu u tom pravcu najverovatnije neće biti te sreće.
Tekst je najpre objavljen u časopisima Rez http://rezmagazin.com i Plastelin http://www.plastelin.com
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč