THE BOX (2011)
Objavljeno: 2.8.2011.
Autor: Zoran Janković
Često se čuje čuđenje što adatacija književnih dela u srpskom filmu nema više. Razloge za takvo stanje stvari nije tako lako dokučiti, te ostaje da se vidi kako se pokažu oni koji se uprkos diskontinuitetu u tradaciji filmovanja književnih predložaka ipak odluče za takvu avanturu.
U slučaju ostvarenja The Box, debitantskog igranog celovečernjeg filma Andrijane Stojković, dodatnu konfuziju u oceni stvara činjenica da je film zasnovan na romanu koji je prvobitno bio filmski scenario, da bi deo autorskog tima (Slavoljub Stanković) odlučio da čekanje na realizaciju filma prekrati i literarnom inkarnacijom priče.
I diskontinuitet pomenut u prvom pasusu ovog prikaza i vijugavi put koji je prethodio konačnoj relaizaciji The Boxa na filmskom planu teško da mogu poslužiti kao validna i uverljiva opravdanja za ovako loš film. Stvari postaju gore kada se u obzir uzmu još dve pojedinosti – ovo je debitantsko delo rediteljke, a svedoci smo da su te dve kategorije (debitanti i rediteljki) zbilja retka i ugrožena, ako ne i izumiruća vrsta u srpskom filmu novog milenijuma.
The Box je film kome je lako dijagnostikovati mane, ali je veoma teško proniknuti u stvarne uzroke tako neveselog stanja stvari. Priča o trojici pakera raznorodnih ćudi, težnji i sudbina u književnom obliku (istoimenom romanu Slavoljuba Stankovića) bila je dovoljno primećena i propraćena mahom pohvalama. Samoj realizaciji filma očigledno je prethodila temeljna priprema - ekipa je, što je uostalom posve prirodno kada je srpski film u pitanju, prošla kroz ozbiljne produkcione muke i na početku i na kraju stvaralačkog puta, te prvo zbunjuje niskoenergetski pristup ovoj priči u koju je rediteljka, pak, duboko i istrajno verovala.
The Box u krajnjem obliku koji je početkom ovog leta dospeo pred festivalsku publiku u Novom Sadu i Sopotu je tanko, neupečatljivo, niskokalorično i ne preterano zanimljivo filmsko delo upadljivo skromnih kvaliteta. U filmu od 86 minuta sa sve podužom odjavnom špicom ponajpre zafali sadržaja. Autorka tako The Box predočava kao koloplet kvazidokumentarističkih (takozvanih mock-doc) ispovesti mahom stranaca koji su službovali u Beogradu neposredno pred početak sankcionih ranih devedesetih godina prošlog veka i klasične filmske naracije koja prati dogodovštine trojice pomenutih pakera.
Šta je ponajviše problematično u ovakvoj postavci? Kao prvo, pominjane ispovesti (direktno u kameru, a pred belim platnom) same su sebi svrha. „Intervjuisani“ prepričavaju ono što je već dovoljno jasno predočeno u igranom delu, a neke od ispovesti teško da imaju ikakve (osim daleke kontekstualno-asocijativne) veze sa osnovnom pričom. Sa druge strane igrani deo je postavljen krajnje kamerno i neinventivno, te pratimo niz labavo povezanih dijaloških razmena uprizorenih nimalo nadahnjujućim filmskim jezikom.
The Box se stoga dosta rano zacementira na poziciji pričaonice bez preteranog smisla, poleta i opravdanja, istovremeno dobacivši tek do kote jalove i ne baš uzbudljive drame kojoj autorka nije uspela da obezbedi ni privid relevantnosti u trenutku kada The Box stupa pred gledaoce. Autori filma zato sasvim prirodno i očekivano alibi traže u pozivanju na tzv. „urbanu“ prirodu priče, osnaženu zvučnim imenima koji su doprineli muzičkoj dimenziji ovog ostvarenja (Darkwood Dub, Veliki prezir, Kazna za uši i Autopark u produkciji Borisa Mladenovića).
Slaba je to uteha (skupa sa pravim blansom lucidnosti i žesta kojom Marko Janketić fino iznijansira svoj lik beslovesnog navijača) za film koji odlikuje opšte bledilo i kome bi, u nedostatku više promišljenosti, duha i puke filmske veštine i pismenosti, dobro došla čak i pretencioznost kao kakav-takav dokaz autorskog poleta i samosvesti.
2007 - 2012 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve