PRVI BOL
Objavljeno: 7.11.2007.
Autor: Srđan Vučinić
O dokumentarnim filmovima Živka Nikolića
Ja sam zapravo uvijek začuđen Crnom Gorom. I nikada mi Crna Gora nije ista. Uvijek je to neka druga zemlja, pomalo tuđa i pomalo bliska. Odvaja se taj likovni momenat kojim je omeđen taj prostor u kojem se uvijek neko rađa i neko, istovremeno, umire. Stalno je tu neki kolež, neka nesreća i neka radost, koja možda i nije radost. Lelek je tu možda najveća radost (...) Rijeć je o jednoj okamenjenoj praslici, okamenjenom zvuku, prostoru, okamenjenoj misli. Zapravo, čitav jedan vilajet je okamenjen. Iz toga kao da izrasta život, iz tog kamena, iz tih bjelina. *
Filmski opus Živka Nikolića niče iz mitski izdvojenog predela, iz ruralne crnogorske tradicije u kojoj je i vreme na izvestan način "okamenjeno" i obustavljeno - a ritual je pozornica na kojoj se bezbroj puta ponavlja drama pojedinačnog ljudskog života. U takvom, sakralizovanom svetu, čiji "centar" nije izgubljen u vavilonskoj pometnji modernih civilizacija, smešteni su rani dokumentarni filmovi ovog autora. Dok radnja Ždrijela govori upravo o putu između sela kao postojbine i centra univerzuma ka ostatku sveta, dotle Polaznik i Bauk evociraju mitsko nasleđe kroz posvećenost samih činova: u Polazniku je to ispraćaj mrtvaca na poslednje putovanje, ispraćaj koji je i neka vrsta svetkovine; u Bauku, ubijanje nerođenog deteta, to surovo izvršenje abortusa u najprimitivnijim uslovima, poprima i magijske dimenzije borbe sa nemanima. Okosnica filmova su ritualne, u našem kontekstu često zaumne radnje: isterivanje zlih duhova iz mrtvaca, spaljivanje njegove odeće, trčanje dece oko odra ili bajanje starica nad kocem kojim će izvršiti abortus... Fascinacija autora obredima i mitskim nasleđem vlastite postojbine je, bez sumnje, duboka i trajna. U osnovi toga divljenja je, rekao bih, Nikolićevo intuitivno traganje za svetim prostorom, za onim predelom koji, po Elijadeu, jedini ima atribute stvarno postojećeg i božanskog. A u traganju za posvećenim ima još nešto što ovde nikako ne bi trebalo prevideti: to je pokušaj identifikacije sa prapočetkom, sa primordijalnim činom stvaranja čiji dramski naboj svaki ritual i svaka religija nastoje da ožive.
No Nikolićeva opsednutost mitskim nasleđem je u svojoj biti - i u tome se valjda krije njena prava snaga - duboko ambivalentna. Jer koliko god pobožnog divljenja vodilo objektiv kamere posvećenim prostorom, toliko je, u isti mah, neskrivena užasnutost autora spram surovosti i apsurda ugrađenih u same temelje toga sveta. Likovna kompozicija Bauka, podvučena crninom zabrađenih žena i senovitošću kuće u kontrastu sa bledilom lica, ne sugeriše samo okrutnost rituala. Na simboličan način ona naslućuje i putanju ka bezdanu ženske materice - ovde izvoru nastanka i nasilne smrti istovremeno. Pada mi na um slavna Jovova jadikovka: Što mi nije zatvorila vrata od utrobe i nije sakrila muku od mojih očiju. Ta vrata od utrobe i ta muka podjednako su izvor zebnje u mitskom vilajetu Živka Nikolića: i kao prolazak kroz ždrijelo (u svet i natrag); i kao priprema polaznika na putovanje u zemlju iz koje se još niko nije vratio; i kao materica u kojoj se nastajanje u svome embrionu poništava, vraća u nebiće. Ne treba biti okoreli nihilista krvne grupe Bude, Šopenhauera ili Siorana pa da se shvati da je sam čin rođenja prva i središnja trauma svekolilikog našeg života. Znatno je teže odrediti trenutke kada se vraćamo tom potisnutom, davnom strahu Postanja i Izlaska - možda su to baš časovi u kojima progovaraju pesnici i rapsodi. Podsetimo li se prvih kosmogonija i teogonija, videćemo da je jeza spram mitskog (kao i divljenje) zapravo iskonski obrazac svake civilizacije. Jer svaka priča o prapočetku je neka vrsta horora: "jedenje bogova", odsecanje spolovila i drugih organa, najmorbidnije bahanalije, sparivanja i smrti - sve to čini auru mitskih, primordijalnih zbivanja, matricu iz koje će tek kao izbledela senka uslediti buka i bes istorije. Stoga nije čudo što je iz okamenjenog vilajeta Crne Gore, iz te mitolike svakodnevice poteklo toliko umetnika srodnih NIkoliću, koji užas i apsurd bivstvovanja doživljavaju kao prvotno načelo, kao prapriču svačije egzistencije kojoj smo, hteli mi to ili ne, stalno primorani da se vraćamo. Pominjem ovde samo trojicu Nikolićevih "srodnika": Dada Đurića, Miodraga Bulatovića i Matiju Bećkovića. I kada dozovemo u svest žitelje Dadovih slika, (sva ta antropomorfna čudovišta, lepljive fetuse i starce koji beskonačno odlažu umiranje); i brojgelovske kreature Bulatovićeve proze, i crnohumornu, propovednički bezizglednu notu Bećkovićevog jezika - u čitavom tom kontekstu metafizička jeza Nikolićevih dokumentaraca ne čini se iznenađujućom. Naprotiv, ona je zakonito dete mita i tradicije, čedo hranjeno alama i baucima sa izvora života.
Strah i drhtanje nisu i jedini aksiomi autora Polaznika, dokaz tome je tihi, ali neskriveni motiv pobune u već antologijskom filmu Prozor . Dovoljan je samo jedan trenutak: kadar žene na prozoru, zagledane u voz koji nestaje u daljini, koji je jedino svetlo na sizifovskoj padini njenog doma i porodice. Neizrečeni vapaj za slobodom iz Prozora biće anticipacija budućih, radikalnijih pobuna. U igranom filmu uslediće junaci, a posebno žene, spremne da po svaku cenu probiju koordinate zadate tradicije (setimo se samo lika koji tumači Mira Furlan u Lepoti poroka). I kada radnju izmešta iz ruralnog crnogorskog miljea, Živko Nikolić beleži prisustvo mitskog, makar u zagonetnim tragovima. U filmu Ine jedna kasna šetnja gradskim ulicama, zapravo autoportret reditelja u večernjim časovima, postaje prilika za opservaciju svog onog zatomljenog iracionalnog taloga u ljudskoj psihi. Kroz dahtanje igrača u diskoteci, šapat kafanskog razgovora, ili kroz zamućene poglede ljudi iz stanične čekaonice, Ine traga za prekidima verbalne jasnoće, za uznemirujućim zevom nesvesnog. Da apsurdnost i užas mitskog mogu činiti prirodnu simbiozu sa konkretnim društveno-istorijskim okolnostima pokazuje i film Biljeg - priča o propaloj hidrocentrali, sagrađenoj na bezvodnom tlu evocira opet, makar kao persiflaža, poetski i pripovedačaki čin utemeljenja. Umesto zigurata i drugih hramova posvećenog prostora, ovde je središte (ili njegovo odsustvo) personifikovano u nakaznoj tvorevini jedne ideologije. Jezu nad demijurškim naumom bogova smenjuju podsmeh i nespokojstvo nad voljom bezvrednih idola. Zato je i mit u Biljegu namerno obezvređen, izbledeo u ljudsku glupost - u glas narikače nad "tvoračkim" poduhvatom socijalističkog samoupravljanja.
Iz embriona dokumentarnog filma razvija se sigurno, korak po korak, poetika Nikolićeve igrane strukture. Od Beštija i Jovane Lukine, pa do Čuda neviđenog, Lepote poroka i TV-serije Đekna još nije umrla razvija ovaj autor jedan od najsamosvojnijih, najoriginalnijih opusa, rekao bih, ne samo u modernoj jugoslovenskoj kinematografiji. Koliko samosvojna, njegova poetika je i univerzalna, vođena "okamenjenom praslikom" koju neprekidno prati i oseća. Živko Nikolić nije nikakav prorok, niti je ikada, koliko znam, imao ambicije da to bude. A to što u filmovima nastalim pre dve decenije nepogrešivo naslućuje kataklizmu 90-ih (u Smrti gopspodina Goluže kroz prikaz indukovane agresije i odnosa pojedinca i mase, u Iskušavanju đavola kroz priču o dve porodice, zavađene do istrebljenja oko razvalina neke kule) - to ga samo potvrđuje kao umetnika sposobnog da čita mitske i neprolazne šifre ovoga podneblja. Ili, kako reče Mihiz povodom Proklete avlije: "Kao da to sudbina sama nešto svoje priča (...) kao da se sve ono što Andrić pripoveda samo čita iz fildžana zlehude postojbine ovog Poluostrva...". Teško zamisliti na Balkanu značajnu umetnost, uključujući tu i Nikolićeve filmove, van granica ovoga iskaza.
* Živko Nikolić, iz intervjua datog nedeljniku Reporter (br. 24, 9. april 1998)
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč