novi kadrovi
srpski english

KAO RANI MRAZ (2010)

Objavljeno: 16.7.2010.

Autor: Đorđe Bajić

KAO RANI MRAZ (2010)

Z. J. i ja smo prošle nedelje u Novom Sadu pogledali Kao rani mraz. Evo kako je to bilo, od reči do reči. Neću ništa sakrivati. Ono što je sigurno jeste to da smo doživeli iskustvo koje se ne zaboravlja - jednu pravu malu novosadsku avanturu.


Znate l’ priču o Vasi Ladačkom? Tu priču zna svako od vraga do popa, Balašević se postarao za to. Priča o Vasi Ladačkom je verovatno najčuvenija narativna pesma stare Jugoslavije, a i danas se odlično kotira među fanovima Panonskog Moranra. Ova pesma je od vremena svog nastanka, davne 1980. godine, stekla kultni status i sigurno nema čoveka sa ovih prostora koji je nije čuo.

Zamisao o snimanju filmske verzije Priče o Vasi Ladačkom bila je razmatrana dugi niz godina. Početkom milenijuma, Balašević i Ljubiša „Smoki“ Samardžić kovali su takve planove. Došlo je do svađe, naravno, pa je Smoki na kraju samostalno, bez Balaševića, snimio film Jesen stiže, dunjo moja (2004) koji ja volim da izovem Priča o Savi Lađarskom. Svi znamo kako je to ispalo.

Elem, ni Balaševići nisu sedeli skrštenih ruku. Ako može Smoki - mogu i oni. Uostalom, zašto da tuđin krčmi porodičnu zaostavštinu? Novac je prikupljen, sponzori i država su uskočili da pomognu poznatom kantautoru, i eto nama, doduše sa zakašnjenjem, ostvarenja Kao rani mraz.

Kao rani mraz je proizvod porodične manufakture Balašević. Tata Đorđe je debitovao kao režiser, a podrazumeva se i da je napisao scenario i komponovao muziku (u filmu se može čuti nekoliko novih pesama napisanih specijalno za tu priliku). Mama Olivera je bila duša projekta, izvršni producent. Pomogla je oko organizacije snimanja, šminke, frizura… A uz to i odigrala manju ali zapaženu ulogu u fimu (o tome više nešto kasnije). Kći Beba je pomogla oko montaže i tehničkog aspekta. Jovani je pripala glavna ženska uloga (koju joj je zli čika Smoki tako surovo uskratio). Sin Aleksa se takođe oprobao kao glumac, doduše sa znatno manjom minutažom u odnosu na stariju seju. On glumi sina Vase Ladačkog.

Inače, da se zna, Kao rani mraz nije film poput drugih. To je film-događaj, uz projekciju idu i propratne atrakcije. Olivera Balašević je osmislila intrigantnu strategiju za promociju. Naime, film nije krenuo u redovnu bioskopsku distribustiju, već se prikazuje u okviru Festivala jednog filma. Znači, ideja je da film i glumci krenu na turneju po gradovima i okolnim državama i tako promovišu svoj film. Bioskop na točkovima, posle Novog Sada i Beograda, kreće na turneju: 10. i 11. maja zakazana je premijera u Staroj Pazovi, 27. maja „pašće“ Trstenik, 13. i 14. juna Novi Bečej, a zatim i Kragujevac, Melenci, Apatin, Užice, Požarevac, Beočin, Kovin, Osijek, Slavonski Brod, Zagreb, Ljubljana i Maribor… U planu su i projekcije u Rumuniji i Mađarskoj.

Ideja za pohvalu, reklo bi se. Nažalost, u čitavoj priči postoji jedan mali problem. Cena ulaznice za beogradsku premijeru iznosila je fantastičnih 1000 dinara. Film je u prestonici prikazivan dva dana, 20. i 21. aprila 2010.godine, u Sava Cantru. Cena za novosadske projekcije (u posh ambijentu famozne NIS-ove Kuvajćanke) bila je za 200 dinara niža. Okreni-obrni, papreno. Dvostruko ili trostruko više od uobičajene cene za kino ulaznicu. Imajući u vidu da je film pomogla država – pa samim tim i poreski obveznici/potencijalni gledaoci – očekivao sam da cene karata budu razumnije. No, bilo kako bilo, tržište je tržište. Očigledno ima onih koji su spremni da plate 1000 dinara kako bi pogledali Balaševićev film. Redovi koji slede, dokazaće vam da je tako.


Mislim da bi bilo najbolje da vam dočaram delić atmosfere sa projekcije kojoj smo prisustvovali.

Na ulazu u poslovnu zgradu NIS-a (ulaz sa Bulevara Oslobođenja) posetioce dočekuje mladić koji deli papirnate kućice u kojima se nalaze po dve svilene bombone u ljudskom obliku. Malo dalje, Olivera Balašević deli luše po sistemu slučajnog uzorka. Pravi sugar rush, nema šta. Svuda okolo su raspoređene fotografije iz filma, kartonske konture glumaca u prirodnoj veličini, poneki deo scenografije… Izložene su i knjige Đorđa Balaševića. Doduše, njega nema. Ali, poslao je svoje najmilije. Na ulazu u salu Jovana Balašević cepa karte.

(Karte su, inače, posebna priča. Na njima su sitnim slovima štampana razna upozorenja, njih dvadesetak - između ostalog i to da posetioci parkiraju kola na sopstveni rizik i da kupovinom ulaznice pristaju da budu snimani tokom projekcije i da taj snimak kasnije bude emitovan u bilo kom mediju i za potrebe koje odredi organizator.)

Jovana Balašević pita da nemamo kojim slučajem u rancima koje nosimo sa sobom opremu za snimanje. Oprezna devojka. Plaši se piraterije. Ne bi ona da se sutradan na internetu pojavi Kao.Rani.Mraz.Cam. Mi joj odgovaramo da može biti spokojna i praćeni njenim toplim smeškom ulazimo u salu koja je veoma lepo uređena i podseća na manju verziju Madlenijanuma. Sedamo na svoja mesta i čekamo početak projekcije.

Prolazi vreme. Ulaze i drugi. Olivera Balaševiće sve pažljivo nadgleda. Dlanom o dlan i sala je popunjena do poslednjeg mesta. Bukvalno. Krcato je. Jasno je da se tražila karta više. Ljudi su došli organizovano, neki čak iz Osjeka. Uglavnom, sve verni fanovi Đorđa Balaševića. Ne verujem da bi drugi izdvajali 800 dinara po karti. (da ne bude zabune - Z.J. i ja smo dobili karte zahvaljujući predusretljivosti gospođe Olivere Balašević - koristim ovu priliku da joj se zahvalim na ovom lepom gestu.) Kupovina ovako skupe karte je dokaz ljubavi koje Balaševićevi obožavaoci osećeaju prema Panonskom Mornaru. To je fin neki svet. Mnogi su obučeni svečano - kao da su se zaputili u pozorište ili operu.

Reflekotor osvatljava sredinu teške crvene zavese koja prekriva pozornicu. Komešanje, ljudi zauzimaju mesta, uzbuđenje raste. Konačno, svetla se gase u sali i polako počinje da se spušta veliko belo projekciono platno. Pre početka filma, na scenu izlazi plavokosa devojčica od desetak godina. Curica je u retro kostimu i vrti vergl. Ljudi se komešaju, uz komentare: „Vidi je samo, pravi šećer.“ Verglanje traje nekoliko minuta - kasnije će se ispotaviti da verglašica u filmu glumi najmlađu sestru Vase Ladačkog.

Kada vergl utihne, film može da počne.

Film počinje duuuugim voice over-om ostarelog Nikole, jednim od glavnih junaka filma. Tu dolazi do zanimljive anomalije. Nikoline misli su nam saopštene glasom Đorđa Balaševića. Kada Nikola progovori - čujemo glas Predraga Bjelaca (Hari Poter i vatreni pehar). Balaševićev monolog na početku je dug i krcat mnogobrojnim faktima - veoma ga je teško pratiti. Već tada mi se pomalo zavrtelo u glavi, ali sam želeo da filmu pružim šansu. Posle Bjelca i Mire Banjac (koja u jednoj i po sceni glumi skeledžiku koja voli mnogo da puši), pojavljuje se Rade Šerbedžija – kao ostareli Vasa Ladački. Sledi lament nad prohujalim vremenima, a zatim se radnja se vraća nekih trideset i kusur godina unazad.

Daniel Kovačević (mladi Vasa), Marko Makivić (mladi Nikola) i Ivan Đurić (Andraš). Oni glume tri mlada prijatelja oko kojih se vrti priča. Jovana Balašević je Mala Vidra, vesela strankinja (nisam siguran da li je Rumunka ili Ruskinja) koja sa ocem i braćom živi na brodu i priča srpski sa nestalnim akcentom. U nju su zaljubljeni Vasa i Nikola, pa uskoro dolazi do sirano-de-beržerakovske situacije. Udarnoj četvorci, društvo pravi novosadski pozorišni glumac Radoje Čupić – on glumi Vasinog i Nikolinog ujaka Emila Šraca, ostarelog bonvivana koji živi punim plućima – pije, kocke i švercuje oružje. I to nije sve. Šrac je u dosluhu sa mitskim Štukonom (u novinama najavljivanog kao Štukovan), povelikom ribom koja ima ljudske oči. Ovaj Štukon je, inače, jasan pokazatelj u kome smeru se film kreće. Na Balaševića je izgleda, verovali ili ne, uticao Tim Barton. Vojvodina je potpuno izmaštana, uronjena u mitsko, što opravdava upliv različitih bizarnosti: strašila i ljudi koji su obučeni kao da su blizanci, ogromne žene koje jedu lubenice itd. Vrhunac je pojava Emilovog “starog pajtaša”, za koga se do tada pretpostavljalo da je plod mašte straog šereta. Štukon je pri kraju filma, kada iskoči iz vode, zaslužan za jedan jump scare. Malo kasnije, Štukon se u celini i celosti ukazuje Nikoli - naravno u urnebesnom moratedaviditesvojimočimadabistepoverovali CGI ruhu.

Projekat je privukao mnoga eminentna glumačka imena, moglo se o tome već godina unazad čitati u štampi. Pored Šerbedžije, Bjelaca i Mire Banjac, tu su Mustafa Nadarević, Nikola Đuričko, Vojin Ćetković, Meto Jovanovski, Zijah Sokolović - svi u epizodnim ulogama. Olivera Balašević tumači ulogu gluvoneme baronice Beslin - nekadašnje cirkusantkinje koja se bogato udala. Ona se sjajno uklapa u vojbođanski bizar. Baronica prekraćuje vreme tako što se vere po drveću i izvodi piruete na doku pre nego li bućne u vodu. U jednoj sceni ima kosu skupljenu u „žutu košnicu“ a la Petsi Stoun iz Apsolutno fantastičnih. Gospođa Balašević je u izvanrednoj formi za svoje godine, kapa dole, ali ne postoji nijedna razlog za to što je njen lik ostao u konačnoj verziji - osim želje režisera da vidi svoju suprugu na velikom platnu. Likova je zaista mnogo, stalno se pojavljuju novi, i to film posle izvesnog vremena čini napornim za gledanje. Teško je pohvatati sve što se događa, naracija je daleko od pregledne.

Filmu očajnički nedostaje fokus i glavni junak. Pretpostavljam da svi očekuju da glavni lik bude Vasa Ladački (Kovačević/Šerbedžija), ali ispada da je on samo jedan od momaka. Film počinje dominacijom Nikolinog lika (Makivić/Bjelac), da bi Vasa tek kasnije izboksovao u prvi red, laktajući se sa Emilom i Andrašem.

Balašević se potpuno razmahao, postojeće filmske konvencije ga, očigledno, nisu nimalo zanimale. U pitanju je film od gotovo 3 sata u kome se scenarista/režiser ponaša kao da ima sve vreme ovoga sveta na raspolaganju. Prvih sat i po traje uvod, a onda film počinje da se završava, završava i završava. Glumci sede i pričaju, onako natenane, ne žure, a filmsko vreme teče i teče. Kao i mnogi drugi režiseri-debitanti, Balašević ne zna da se zaustavi. Kao rani mraz nema dovoljno sadržaja za epik – ali ima epsko trajnje. Ipak, nije Balašević sposoban (ni kreativno, ni finansijski) da snimi Doktora Živaga ili Prohujalo s vihorom. Trosatni filmovi umeju da ubiju u pojam ako se ne snime na odgovarajući način. Radikalna skraćivanja bi ubrzala ritam i poboljšala stvari. Ali, sentiment prema snimljenom materijalu je prevagnuo. Tako to biva, kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna.

Rukavaca ima koliko vam srce poželi - a najrazvijenija je ljubavna priča Andraša i Tile Šefer (koju glumi Čehinja Danica Jurcova) u kome Mađar-saksofonista pokušava i uspeva da osvoji srce udate dame. U trouglu je i Tilin suprug - doktor Šefer - u tumačenju Vojna Ćetkovića. Ovaj krak donosi neke nenamerne komične momente. Naime, u filmu svi pričaju kako Šefer po godinama i izgledu može da bude otac svojoj “mlađanoj supruzi” - u stvarnosti g-đica Jurcev je svega pet godina mlađa od g-dina Ćetkovića, i to se lepo vidi. Ćetković je čak i mladolikiji, tako da stalno potenciranje Šeferove oronulosti izaziva zbunjenost. Filmska magija podrazumeva stalno suzbijanje neverice, ali ne treba preterivati - naročito ne kada su u pitanju tako lako rešive stvari. Nego, kad smo već kada smo kod Andraša/Tile… Film sadrži scenu njihovog tajnog noćnog sastanka među CGI svicima - scenu koji neki već sada u šali porede sa Kameronovim Avatarom. Deo u kome Tila i Šefer razgovaraju o njenom neverstvu je neobično rešen. Kamera kruži oko aktera sve vreme razgovora, da bi u završnici Ćetković rekao da mu se čini da se ovaj razgovor vrti u krug. Bez obzira na pozamašnu minutažu koju su dobili tokom filma (na njihovu ljubavnu priču otpada bar 20-30 minuta), Andraš i Tila se ne pominju u epilogu. Nestali su kao jaja s groba.

Evo još jedne bizarnosti za kraj. Ispostavlja se da Kao rani mraz nema – osim imena jednog junaka – nikakve veze sa pesmom koja ga je navodno inspirisala, u pitanju je jedna potpuno druga priča. Paradoksalno, Jesan stiže, dunjo moja je po radnji sličnija Priči o Vasi Ladačkom od Balaševićevog filma.

Kao rani mraz će ostati upamćen kao ekstravagantni i megalomanski poklon koji je Đorđe Balašević namenio svojim fanovima. Doduše, imajući u vidu cenu ulaznica, možda poklon nije prava reč… Ako su lagali mene, i ja lažem vas…

Đ.B. (nije Đorđe Balašević)

popboks
doba nevinosti
kinoteka
filmski centar srbije
Činč
filmska banka
filmska banka
filmske radosti
male novine

2007 - 2014 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve