FLEŠBEK (2010)
Objavljeno: 16.7.2010.
Autor: Zoran Janković
Pravda za debitanta
FLEŠBEK (2010)
Režija: Aleksandar Janković
Scenario: Dušan Premović
Uloge: Dušan Premović, Branko Vidaković, Vladislava Milosavljević, Darja Janošević, Irina Mičijević, Boris Komnenić, Slobodan Ćustić, Rastko Janković
Žanr: tranzicioni neo-noir
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: Srbija, 2010.
Filmska priča o tranzicionim marginalcima, a sama nastala na marginama ovdašnje produkcije, već na prvoj instanci je gurnuta u duboku tamu margine, a to nije zaslužila svojim stvarnim dometom
Flešbek, jedino srpsko dugometražno igrano ostvarenje u okviru menija ovogodišnjeg FEST-a, se kao dovoljno upečatljiv tranzicioni neo-noir fino uklapa u mini-talas novog srpskog brutalizma (Miloš Branković, Život i smrt porno bande i nadolazeći Srpski film). Premda nema naglašenu polemičnost Miloša Brankovića, a ni čisto filmsku, ali i ideološku superiornost Đorđevićeve Porno bande, ovaj film poseduje šarm nenametljivog filmskog ekcesa koji ima i smisla i rezona postojanja, a to samo je već aplauza vredno.
Scenarista, glavni glumac i producent Dušan Premović se nije proslavio na dva od tri pomenuta fronta. Sama činjenica da ovaj film postoji i da je izrađen u skromnim, nekrvopijskim okvirima kada su državne pare u pitanju (budžet je, kažu, 140 000 evra) je za svaki respekt. Premović-scenarista (a prošle godine smo bili u prilici da vidimo i RTS-ov TV film Neko me ipak čeka urađen po njegovom predlošku), nažalost, nije briljirao.
Flešbek je tipska, naglašeno arhaična priča o povratniku iz zatvora. Dušan (tumači ga Premović) po izlasku na slobodu zatiče svoju suprugu u stanju akutnog akloholizma, a u naručju bivšeg partnera, sada notornog narkomana. Na sve to, Dušanovoj ćerki se gubi svaki trag. Na osnovu ovih par rečenica nameće se poređenje sa filmom Još ovaj put Milana Jelića i Dragana Kresoje (a tu je i par rimovanja na planu glumačke podele – Vladislava Milosavljević i Branko Vidaković). Scenario, laureat jednog od dva najvažnija filmska konkursa kod nas, ostavlja utisak nemuštosti i ishitrenosti; pre bi se moglo reći da je takav predložak tek okvir za improvizaciju, a ne pouzdano polazište za ozbiljan filmski rad. Na sve to, Premović-glumac svojom sporošću reakcije, odsustvom iole iznijansirane ekspresije i tromim fizikusom unosi dodatne nevolje u građenju dinamičnije filmske priče.
Reditelj Aleksandar Janković postiže zapažene rezultate u eskiviranju svih prepreka na ovom minskom polju. Flešbek tako očitava neosporno rediteljsko umeće žongliranja nametnutim, zatečenim i dostupnim, te u krajnjem zbiru dobijamo manjkav film koji nam, na drugoj strani, daje za pravo da se kada je ovo novo rediteljsko ime u pitanju nadamo i (znatno) boljem. Flešbek nudi dokaz Jankovićeve umešnosti da izgradi uverljiv i osoben mikrokosmos kojim potom zaodene ovu hiljadama puta viđenu priču. Sveukupna uverljivost prikazanog u Flešbeku je prvenstveno posledica njegove dinamične i promišljene režije, kao i vrlo dobrog rada direktora fotografije Igora Šuntera.
Iako uspeva da izbegne većinu zamki u koje upadaju diplomski filmovi – samodopadljivost, prebukiranost referencama i odsustvo fokusa, Flešbek je već na prvom koraku naišao na talas glasnog neodobravanja ovdašnjih kritičara.
Flešbek će se verovatno ipak dokopati nekakve tihe bioskoske distribucije, još neki će spoznati njegove kvalitete, reditelj će, nadajmo se, i dalje napredovati, a samom filmu kao da ne gine mesto blede fusnote u istoriji srpskog filmskog bezumlja, gde je sve dopušteno pa i otvoreno, rafalno vređanje (inače, sasvim zadovoljavajućeg) debitantskog rada.
6/10
2007 - 2010 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i SCP Pro Helvetia Beograd, sajt Breve