DIŠI DUBOKO (2004)
Objavljeno: 16.1.2008.
Autor: Dimitrije Vojnov
Četvrti film Dragana Marinkovića »Diši duboko« jeste dosledan produžetak jedne poetike obeležene autorovom strašću da proizvede bioskopsku avangardu evropskog ranga. I po ko zna koji put, ta namera je osujećena nepostojanjem ideje koja bi iznela tako visoku ambiciju. Ipak, za razliku od prethodnih Marinkovićevih pokušaja, koji su, svaki na svoj način, dakle, metaforom u »Vizantijskom plavom« i grotesknim prostaklukom u »Bumerangu«, pokušavali da se probiju u svet, »Diši duboko« ima dosledno sprovedenu pripovedačku nit, zahvaljujući kojoj, kada sve avangardne ambicije podbace, ostaje razumljiv kao rutinska melodrama.
Naime, kada se razgrne kontroverza oko zapleta filma »Diši duboko«, kada se razmotri da li je ovo prvi (pre će biti poslednji) domaći film o lezbijkama, vidimo da se suočavamo sa materijalom kakav svakodnevno možemo videti na nekom od kablovskih kanala. Film pripoveda o beogradskoj studentkinji Saši koja planira da se, sa svojim verenikom, iseli iz zemlje. Planove menja saobraćajna nesreća u kojoj verenik biva teže povređen. U bolnici, verenika poseti sestra Lana. Između Saše i Lane se rađa strast. Ulaskom u svet zabranjene veze, Saša polako otkriva mračne erotske tajne koje krije njena okolina a naročito istruleli brak njenih roditelja.
Amandman na ovo prepričavanje ulažem zato što se do kraja ispostavi da strast i nije baš naročita, a da su tajne nešto što se u boljim i šokantnijim filmovima ne krije.
Temeljni nedostatak filma je scenario. Predložak je potpisala Hajdana Baletić, sa korekcijama koje su izvršili reditelj Marinković i Nada Bebler. U tekstu se oseća prilična konfuzija autora suočenog sa pitanjem homoseksualne strasti. Anatomija Sašine i Lanine veze je tek skicirana, dok je lezbijski potencijal glavne junakinje vulgarno psihologiziran nerazrešenim gej vezama njenih roditelja. Ako se tome doda povezivanje homoseksualnog odnosa sa silovanjem, dobija se zbunjen pogled na jedan delikatan a već istrošen problem. Sa tako bogatom filmografijom na temu homoseksualizma, ovakve greške su nedopustive.
S druge strane, tekst pokušava da osudi slabost beogradskih malograđana. Međutim, u toj osudi je nevešt i ostaje prilično infantilan u potrebi da napadne nekoga, budući da nije siguran ko je meta. Pored nezrelosti ideologije unete u tekst, nesumnjiv problem je i autorov pokušaj da uporedi srpsku malograđanštinu sa zapadnim parametrima, kojima se određuje licemerje. Čini mi se da je srpski mrak znatno dublji i krvaviji od onoga što sugerišu autori ovog filma. U najboljem slučaju »Diši duboko« stidljivo pokazuje srednji prst srpskom građanskom licemerju. Problem je u tome što srednji prst ovde odavno ništa ne može da reši.
Godar je smatrao da devojka, automobil i pištolj čine film. U »Diši duboko« imamo dve devojke i »saab« kabriolet. Dovoljno za TV film. »Diši duboko« propušta priliku da unovči razigranost glavnih glumica, Ane Franić i Jelene Đokić, pred kojima je velika budućnost. To se vidi čak i u filmu okovanom prošlošću. Njihov nastup je obezvređen zaprepašćujuće slabom podelom epizodnih uloga koja ugrožava stilski identitet filma. Naročita smetnja je Branislav Tomašević čija mimika i dizajn izgledaju kao da je nekom greškom umontiran iz nekog sasvim drugog filma. Drugom filmu pripada i Mira Furlan, nekadašnji seks simbol jugoslovenskog filma koja je tu da bi predala štafetu novim divama. Glumački posao je dodatno otežan iznenađujuće arhaičnim i predizajniranim kostimima, vrlo pouzdane i za urbani milje verzirane, Jasmine Sanader.
Marinkovićeva realizacija je prilično nevešta. Fotografija Borisa Gortinskog je solidna ali pomalo zastarela. Tome doprinosi i Marinkovićevo pomeranje gledaočevog pogleda koje bez ikakvog reda preskače iz konvencionalnog sistema u upotrebu, stilizovanih, ekstremno krupnih planova. Upotreba neprilagođenih rediteljskih sredstava pogrešno navodi publiku. U početku se čini da autor pokušava nešto da nam kaže. Na kraju ipak shvatamo da je naprosto pogrešio.
Neveština se ne završava samo na onome što je snimljeno. »Diši duboko« ima viškove čak i u prilično efikasnom trajanju od 80 minuta. Film je veštački produžen ostavljanjem raznih suvišnih deonica unutar scena. »Diši duboko« realno sadrži sat vremena montiranog filma. Zato je montažni proces zapravo bio produžavanje do opšteprihvaćene minutaže, da bi se uopšte mogao nazvati celovečernjim filmom.
»Diši duboko« je dosta sličan Bušovoj intervenciji u Iraku. Oružje masovnog uništenja je bilo povod a nikada nije pronađeno. Čini se da je »Diši duboko« pogrešno procenio svoju aktuelnost i potencijal da bude kontroverzan i pionirski film. Silovani očevi i bludne studentkinje su minoran problem, i u to se možete uveriti ako prelistate »Kurir« na putu do moje kritike. Blud se preselio u osnovne škole. Bušova ambicija je ipak zadovoljena bogatim iračkim naftnim izvorima. Plašim se da »Diši duboko« nema skriveni tajni plan. Srpski film postoji na iracionalnim osnovama, a »Diši duboko« ne čini ništa kako bi srpski film ozdravio. Po strukturi, to je još jedan konzervativni srpski promašaj, snimljen pre nego što je napisan i prikazan pre nego što je izmontiran, iskupljen time što prikazuje dve sjajne mlade glumice, urbanu temu i potpis decentnog autora koga hardver srpske kinematografske birokratije izbacuje za prsa ispred škole »Novog diletantizma« koja preti da zavlada našim pokretnim slikama.
2007 Novi kadrovi, projekat podržali Open Society Institute New York i Swiss Cultural Programme Pro Helvetia Beograd, sajt Luka Činč